Zdravko Huber
Veteranska prisećanja kako je nekad bilo očas posla skliznu u patetiku. Lepo je sebe videti kao pobednika u teškim bitkama. Još kad bi se moglo reći da zahvaljujući našim postignućima novi naraštaji žive lepo i srećno! Generacija osnivača Danasa jeste srčano učestvovala u turbulentnim previranjima svoga vremena.
Ali ako je „ovo kako je danas“ rezultat i naše borbe, onda i ne ostavljamo naslednicima bogzna kakav kapital. No, rekli smo – bez patetike. „Bitke“ i „pobede“ o kojima je ovde reč odnose se samo na nastanak nezavisnih profesionalnih medija u postsocijalističkoj Srbiji, čemu smo dali izvestan doprinos.
Pokretači Danasa ušli su u novinarstvo sedamdesetih godina sada već uveliko prošlog veka. Po tadašnjoj političkoj terminologiji, bili smo „društveno-politički radnici“. Tako je, naime, vlast titulisala novinare, tvrdeći da je to izraz uvažavanja. Htelo se reći da mediji u socijalističkoj demokratiji nisu bilten političkih foruma, već mesto gde se autonomno misli, govori i piše. Retorički, i ne zvuči tako loše, ali je naša generacija prozrela da tu postoji duplo dno. Kad se sve razgrne, ipak ostaje neupitan monopol vlasti.
Osećajući nadolazeće promene na evropskom Istoku, mi smo se opredelili za drugačije shvatanje profesije kojom se bavimo. Mediji u kakvim smo mi želeli da radimo nije trebalo da budu čak ni uvaženi partneri vlasti, a kamoli deo propagandne mašinerije ovog ili onog centra moći.
Sa ambicijom da gradimo takvo novinarstvo, dočekali smo uspon Slobodana Miloševića i veliko potapanje kakvog-takvog profesionalizma u većini medija u Srbiji. Ono što je u donekle liberalizovanom socijalizmu početkom osamdesetih godina čak moglo ličiti na fer nadmetanje ambicioznih redakcija i političke birokratije oko medijskih sloboda, postalo je u Miloševićevom režimu surovi obračun sa medijima i novinarima koji nisu hteli da se stave u propagandnu službu vlasti. Pošteno je reći da je i te kako bilo novinara koji su se s puno entuzijazma prihvatili uloge promotera nove politike.
Očekivati da u tako kontaminiranoj klimi, stari mediji društvenosvojinskog pedigrea (u kojima je bilo velikih novinara profesionalaca) naprave korak dalje u otresanju od uticaja vlasti – bilo je iluzija. Pokušavali smo, i mi i neki drugi, u Borbi, u Studiju B, u nekim lokalnim medijima, ali nije bilo šanse.
Kad bi zaključio da je nečije samostalnosti previše, režim je, ne hajući ni za kakve procedure i forme, sklanjao nepodobne ekipe iz redakcija i dovodio svoje ljude. Nije bilo druge: slobodno, objektivno, profesionalno novinarstvo moglo je da se zapati samo u novim medijima koje je tek trebalo osnovati.
Ako imenima pobrojanim uz impresum Danasa (od kojih sedmoro više nisu na ovom svetu: Nikola Burzan, Milovan Jauković, Raško Kovačević, Dušan Mitrović, Saša Nikašinović, Grujica Spasović i Šime Vučković, a ostali su penzioneri između 68 i 87 godina) nešto treba priznati, to je da su se u zlo vreme prihvatili medijskog preduzetništva i pokušali u svojim novinama da ispune visoke standarde novinarske profesije za koje su se zalagali tokom čitave radne karijere.
Izdržali smo u tome 24 godine. Zna se šta je granica svakog ljudskog poduhvata. Duže od života se ne može. Ekipa okupljena pre četvrt veka, 9. juna 1997. godine, primiče se toj granici. Naš poslednji poslovni potez bilo je priključenje Danasa jakoj kompaniji United Media, u veri da je time osiguran njegov opstanak na sve surovijem i haotičnijem medijskom tržištu.
Vraćamo se pitanju-dilemi sa početka ove veteranske reminiscencije. Koliko su naše, i dobijene i izgubljene bitke, od koristi današnjim žurnalistima? Političke blagonaklonosti prema slobodnim profesionalnim medijima nema ni danas kao što je nije bilo ni devedesetih godina.
S te strane se nekim povoljnim vetrovima ne treba ni nadati. Ostaje javnost. Ali kakva? Glavni oslonac poštenog profesionalnog novinarstva trebalo bi da bude javnost dovoljno zrela da prepozna šta je informacija, a šta propaganda, šta je istina a šta manipulacija.
Nažalost, mehanizmi obmane javnosti zastrašujuće su napredovali i stoje na raspolaganju reznim centrima moći. Kritička građanska javnost, koju je Habermas stavio na vrh demokratskih institucija, davi se u moru besplatnih, sa svih strana nadirućih kvaziinformativnih poruka. „Informacije“ iz ovakvih izvora samo su oblande za pakovanje nekih drugih sadržaja do kojih je stalo onima koji te poruke emituju. I tu leži opasnost, ili možda izazov za novu generaciju žurnalista.
Da bi opstalo novinarstvo onako kako je definisano u demokratskim koncepcijama društva, izdavači i novinari moraju naći načina da zadrže uz sebe građanina spremnog da plati set pouzdanih, relevantnih informacija iza kojih stoji rad i stručnost kvalifikovanih novinarsko-uredničkih timova.
Utisak je da medijski bosovi trenutni izlaz vide u širokom otvaranju glasila za sadržaje kojima se apolitični, potrošački deo javnosti već uveliko hrani sa drugih platformi. Ako se pokaže da je to medijski proizvod po ukusu građanina 21. veka – onda dobro. Ali ako je sudbina novinarstva ili „novinarstva“ da lepo pakuje i promoviše nečije interese, koje javnost ne bi trebalo da prepozna, ali bi valjalo da ih prihvati – onda su iskustva ovog veterana sasvim nepotrebna.
