Aleksej Kišjuhas
Popularno smatranje o agresiji Rusije na Ukrajinu jeste da je zapravo u pitanju – rat između Rusije i NATO.
Takva (rusofilna) perspektiva je pogrešna, duboko uvredljiva i besramno kvarna iz nekoliko razloga. Najmanje pet.
Prvo i osnovno, ona negira bilo kakav subjektivitet Ukrajini. Dakle, tvrdi da Ukrajina, sa svojim građanima, politikom, privredom, kulturom i infrastrukturom, te odlukama, aspiracijama i osećanjima, uopšte ne figurira (ako uopšte i postoji) kao nekakav faktor u tekućoj ruskoj invaziji. I da je tu odistinski bitan jedino mrski NATO ili Zapad.
Ovako se zanemaruju i herojski otpor i golema patnja ukrajinskih muškaraca i žena, ili krajnje neosetljivo zaboravljaju mnogi ljudi od krvi i mesa.
I čitava država pretvara u običan brisani prostor za odmeravanje snaga ili merenje spolovila između famoznih velikih sila.
Uzgred, na sličan način se neretko posmatra i cela Istočna Evropa, kao da u pitanju nisu mnoge suverene (i različite) države-nacije, već svojevrsne ništice, sitniš za potkusurivanje, te puki i nebitni pioni u šahovskoj partiji između supersilnih Zapada i Rusije.
„RAT DVE KVARNE SUPER SILE“
Drugo, i s tim u vezi, ovako i olako se zaboravlja činjenica da su brojne države Istočne Evrope, uz demokratsku podršku većine svog stanovništva, uzimajući u obzir i detaljno razmatrajući svoje nacionalne i bezbednosne interese – krajnje dobrovoljno pristupile NATO. I niko ih nije terao, pritiskao ili primoravao na to.
Jeste, zvuči šašavo, posebno u Srbiji koja izmišlja pritiske i tamo gde ih nema. Kao što je i Ukrajina takođe slobodno i posve nezavisno poželela da se raspita i da stane u red za isto članstvo.
Tezom o zlokobnom „širenjuNATO na Istok“, upravo nacionalisti i samozvani suverenisti opet negiraju subjektivitet Ukrajini, ali i suverenost, samostalnost ili identitet svim državama evropskog Istoka.
I, verovatno polazeći od samih kvislinških, četničkih i servilnih sebe, smatraju ove zemlje jedino za pasivne NATO satelite ili marionetske vlade, a ne samostalne republike. A ne „širi se NATO na Istok“ – već istočnoevropske države žele da pristupe NATO.
Da li smo se zapitali zašto?
U desničarskim politikama u Srbiji i Rusiji (a neretko i na Zapadu), Ukrajina ili „Istočna Evropa“ u celini, tretiraju se kao puki objekti, a ne kao subjekti istorije.
To jest, kao da se evropski „Istok“ tu ništa ne pita, i kao da su u pitanju nekakvi „pasivni krajevi“ ili političko bespuće.
A pita se i pitao se – jer su građani svake istočnoevropske države-članice na referendumu odlučivali o pristupanju.
I odlučili su u korist, zato što se veoma dobro sećaju bratskog ruskog zagrljaja i prateće mu čizme.
„Istok“ Evrope nije jedinstveni prostor na koji seNATO prosto „proširio“, ili samo ušetao kao na zapuštenu livadu čija se međa graniči sa Rusijom.
Pa se onda ruski sused legitimno uzrujao i počeo da preti oružjem zbog nezvanog gosta.
Treće, percepcija ovog rata kao sukoba između Rusije i NATO perfidno smanjuje empatiju ili solidarnost sa građanima Ukrajine.
Jer, ako na drugoj strani ovog sukoba nije Ukrajina, već NATO (ili Amerika), tada je i solidarnost sa tom drugom stranom drastično manja.
A posebno u Republici Srbiji, gde je NATO sinonim za babarogu, ako ne i za đavola lično. I onda, kao što rasisti izgovaraju svoje poslovično „Nisam rasista, ali…“, umobolno slušamo jedno „Ne podržavam ruski napad na Ukrajinu, ali NATO…“
A svi znamo za NATO agresije, ili za razne američke invazije, pa je onda na delu samo rat između dve podjednako kvarne supersile, sa sličnom količinom tuđe krvi na bajonetima ili po nosačima aviona.
I, tada je utešno ponajbolje da budemo neutralni jer „Kad se slonovi tuku, obično stradaju miševi“ kako izjavljuje predsednik Vučić, verovatno misleći na postradalu travu iz umotvorine.
Kao i da se ne svrstavamo, da gledamo svoja posla, te eventualno i potajno navijamo za onu stranu čiju književnost bolje poznajemo (dakle, rusku).
U svom propagandnom imaginarijumu, i sama Rusija se šatro nalazi u vaskolikoj borbi protiv bezdušnog, i zlog i naopakog Zapada.
Doduše, tako što ruši ukrajinske gradove i sela, pljačka ukrajinske kombajne i belu tehniku, i ubija ukrajinske žene i decu.
„ČAČKANJE MEČKE“
Četvrto, u toj komociji mozga se dodatno relativizuje ruska invazija, pošto se čitava krivica i odgovornost za dotičnu zapravo prebacuju na – Zapad.
Umesto očigledne činjenice da je u pitanju agresorska akcija Rusije, i da pucaju ruske granate, tenkovi i avioni, ta stvar se predstavlja i spinuje kao – reakcija Rusije na spomenuto i podjednako agresivno „širenje NATO na Istok“.
Drugim rečima, stvarni agresor je NATO (ili Zapad), a ne Rusija. I koja se (zvuči poznato?), ovde samo brani. Pretvaranjem ukrajinskih gradova u prah i pepeo, i oslobađajući ukrajinske građane od života.
S tim u vezi, laprda se da je Rusija godinama strpljivo ćutala na nekakve uvrede (koje?), stoički podnosila povrede (kakve?), i gotovo hamletovski trpela „praćke i strele sudbe obesne“ – sve dok prirodno nije popizdela.
Tada se (na ruskoj nacionalnoj TV, ali i po američkim konzervativnim časopisima) često koristi metafora očačkanju mečke, a koja postoji i na angloameričkom jeziku (poking the bear).
Prema toj fikciji, ruski medved je u svojoj pećini mirno i udobno spavao zimskim snom pravednika, kada nezvano pristiže nekakav istraživač ili blesavi avanturista, pa tog medveda stalno čačka svojim štapom ili bocka prutom.
I sad, kad se ovaj probudi, te šapom raspali ili ubije uljeza, ko je tu zaista kriv – mečka ili čačkač mečke? Naravoučenije?
Sami smo krivi ako provociramo medveda, a posebno onog ruskog.
Međutim, cela ova alegorija je pogrešna iz gomiletine razloga.
Za očigledni početak, države i društva nisu nekakve mečke iz bajke ili basne.
Zatim, zaključivanje po analogijama je elementarna logička greška.
A, najvažnije, Rusija uopšte nije benevolentno uspavana medvedica iz ove (ne)zgodne storije, naprotiv, već krajnje budna i agresivna živuljka u proteklih trideset godina.
I koja je već vodila svoje osvajačke ratove u Moldaviji (1992) i Gruziji (1992-1993), te Prvi i Drugi rat u Čečeniji (1994-1996, 1999-2009), pa iznova u Gruziji (2008), u Siriji (2015 – danas) i Ukrajini (2014 – danas).
Uzgred, ovakvo priprosto razumevanje ruskog karaktera je krajnje uvredljivo i prema samoj Rusiji ili Rusima.
Zato što i Rusiju stereotipno predstavlja kao nekakvu preosetljivu i divlju životinju koju samo valja ostaviti na miru, nipošto ne provocirati, niti čačkati i izazivati.
Dok Rusija nije nikakva uspavana ili divlja zver iz pećine, niti kučka u teranju – već samo ima raspojasanog divljaka za vođu.
„KRIVA JE ŠTO JE PROVOCIRALA“
Peto, i najzad, ovakvi narativčići i palamuđevine zapravo okrivljuju žrtvu, umesto nasilnika ili zločinca.
Drugim rečima, oni zvuče kao banalno – „A zašto je Ukrajina obukla mini-suknju?“.
To jest, kao „Sama je kriva, zato što je izazivala“, odnosno „Sama je kriva, zato što je provocirala“.
Svako prebacivanje i komadića krivice ili odgovornosti za ovaj rat na Ukrajinu, identično je kao i kvarna zamisao koja opravdava i razumeva svakog nasilnika, grubijana, zlostavljača ili silovatelja.
Pa onda, ni Rusija naprosto nije mogla da se suzdrži od prepaljenog nasilja ili da kontroliše svoje prirodne nagone.
Čega smo se već naslušali za jedan život, i dosadilo je i bogu i ljudima, posebno kad je reč o (seksualnom) nasilju prema ženama.
Napadača je izazivala devojka na ulici, školi glume ili na fakultetu, pošto je obukla kratku suknju i duboki dekolte. I zašto je uopšte šetala sama posle ponoći?
Nasilnika je provocirala žena u domaćinstvu, zato što mu je stalno zvocala i prigovarala jer pije. I nije skuvala ručak na vreme, ili se predugo družila sa svojim odurnim i modernim prijateljicama.
Umesto da bude pasivni i seksualni objekat velikih sila, ona je samostalno odlučivala o svom političkom telu i društvenom biću. I jednim okom je gledala na drugoga – ka Zapadu. Pa je valja ljubomorno kazniti, i dobila je šta je zaslužila.
Dakle, ukoliko smatramo da je Ukrajina svojom evroatlantskom odećom i ponašanjem nekako izazvala ili provocirala Rusiju, nismo nimalo bolji od onih kreatura koje imaju razumevanja za razne nasilnike, zlostavljače i zločince. I još se sladostrasno i besramno naslađuju usput.
Ali, kao i u slučaju sa ruskom mečkom i čačkanjem iste, nije Rusija nekakav serijski silovatelj, stereotipni nasilnik koji lako plane, ili grubijan kojeg se valja kloniti.
Niti duševni emotivac i/ili ljubomorni pijanac sa kratkim fitiljem, sve za razliku od razboritog i racionalnog Zapada.
Nasilje i silovanje Ukrajine ne poduzimaju nikakvi seksualni predatori ili ljubomorni muževi, već jedino – velikoruski nacionalisti iz Kremlja. A Ukrajina ima pravo na to da se obuče i ponaša kako god poželi.
(Danas)
