Danas Online
Povodom 25. rođendana objavljujemo izvode iz knjige „Danas uprkos njima: Prvih hiljadu dana“ prvog glavnog urednika i jednog od osnivača Grujice Spasovića.
Pod naslovom „Kovači ‘zarđalih kašika’“, povodom fizičkog napada Vojislava Šešelja na advokata Nikolu Barovića na BK televiziji, redakcijski komentar Danasa izgledao je ovako:
„Nekad davno žrtve su bili Jevreji, ta ‘antihrišćanska pošast’ koja je ‘ugrožavala rasnu čistotu arijevaca’. Danas su žrtve ljudi ‘sumnjive’ nacionalnosti. I to po drugi put za samo nekoliko godina. Zasad, u Zemunu, Sandžaku, na Kosovu, a vrlo brzo – ne bude li u međuvremenu novi predsednik rekao ‘dosta im je bilo’ – eto lova na veštice i u Šumadiji, Pomoravlju, Vojvodini.
BK televizija ima razloga za zadovoljstvo. Preksinoćni duel dvojice političkih protivnika – jednog (Barovića) koji naprosto nije imao živaca da izdrži nalete primitivizma i agresivnosti i drugog (Šešelja), koji je usavršio tehnologiju uništavanja ljudske ličnosti, lomeći ih i gazeći nemilosrdno i s trijumfalističkim cinizmom – uvećaće joj rejting do neslućenih razmera. Zasluženo, svakako. Nije televizija tu da razveseljava narod, već da ga ozbiljno upozori da ‘mir i blagostanje’, koji mu obilato serviraju preko te magične kutije, imaju svoju cenu. Koju, naravno, valja platiti. I očistiti svoju dušu, okajati svoje grehe, pre nego što prave i zdrave patriotske i nacionalne snage dođu na vlast.
Može neko Šešeljev batinaški radikalizam nazvati fašizmom, brutalnost njegove telesne garde nesputanim siledžijstvom i banditizmom, otimačinu stanova i zemlje i izbacivanje ljudi na ulicu jurišništvom ‘SRS odreda’. Sve smo to znali i ranije, još iz vremena kada su socijalisti porodili radikale kao svoje najubojitije oružje protiv svega što im je smetalo.
Najstrašnije je što je jednom upotrebljeno, pa pomalo zaboravljeno oružje, ponovo aktivirano. ‘Zarđala kašika’ opet preti. Može li se bilo ko osećati bezbednim? Teško. Čak ni oni koji su ponovo otvorili ‘radikalsku Pandorinu kutiju’, računajući da će im ruke ostati čiste i onda kada Šešelj obavi njihove ‘prljave poslove’. Rđa ima neprijatnu osobinu da se neprestano širi. Dok sve ne uništi.
Zaista, hoćemo li uskoro prisustvovati direktnom prenosu ubistva ‘zarđalom kašikom’?“ (18. jul 1997)
Ovim slučajem pozabavio se i pisac Vidosav Stevanović u svojoj kolumni Igra senki, pa je, pod naslovom „Kora od banane“, napisao:
„Šta znači divljački Šešeljev napad na Nikolu Barovića? Iz ljudskog ugla, to je notorni kukavičluk, svojstven ‘predsednikovom omiljenom opozicionaru’. On tuče i vrši nasilje samo kad niko ne vidi, uz pomoć svojih jučerašnjih i sutrašnjih ubica, uz pretpostavku da će policija i tužilaštvo još jednom zažmuriti na oba oka. Kao javni čin, to je dosledno nastavljanje prakse nekoga ko nikada nije bio zaista kažnjen za ono što je uradio. Lažni vojvoda unapred računa s ćutanjem zakona, podrškom vlasti, strahom svih nas i našom ravnodušnošću prema patnjama drugih. Ali, ovaj njegov poslednji podvig ima skrivene lične motive i vidljiv politički cilj.
‘Vevujući svpski vadikal’ je trenutno u panici. Kao lider jedne stranke koja se lažno predstavlja, koja nema dovoljno ljudi ni za upravljanje nesrećnom opštinom Zemun, on se pita da li će njegov stvaralac i upravljač pristati da ga još jednom iskoristi za razbijanje opozicije ili će ga odbaciti na marginu. To ga muči, to mu ne dopušta da mirno čeka napojnicu. Zato se unapred preporučuje: evo me, spreman sam na sve, uzmi me. Istovremeno, on vrši generalnu probu jedne prakse koja može ustrebati njegovom gazdi i hiljadama zbunjenih ljudi, povratnika iz rata, očajnim izbeglicama, poraženim vojnicima, nezadovoljnim policajcima, izludelim šovinistima. Ako mu ovo nasilje prođe, on će ići dalje. Nemojmo se pitati dokle: sve je to samozvani vojvoda već rekao presudama svojih tajnih sudova, spiskovima nepoželjnih, prozivanjem ‘izdajnika’. Piscu ovih redova je, na primer, svečano obećao pred poslušnim novinarima: ‘Jednom si mi pobegao, drugi put nećeš!’
Ako naše društvo želi da preživi, ako mi sami hoćemo da ostanemo ljudi bez obzira na trenutne posledice, Šešelju se mora (zaista mora) odgovoriti jednom zajedničkom akcijom koja neizostavno treba da ima tri povezane tačke. 1. Pravnim sredstvima, to jest dizanjem optužnice i osudom prema zakonu. Ako to ne uradi javni tužilac, to moraju učiniti advokati, nevladine organizacije, udruženja građana, svi koji se osećaju pogođenima i ugroženima. 2. Političkim sredstvima, to jest kampanjom za zabranu javnog delovanja samog Šešelja i njegove stranke, za šta postoji osnova u Ustavu Srbije. Učestvovanje ili neučestvovanje u ovoj kampanji pokazaće koje političke stranke jesu demokratske. 3. Medijskim bojkotom, to jest, odbijanjem svih novina, radija i televizija da mu neštedimice daju prostor za samoreklamiranje i širenje verske, rasne i nacionalne mržnje. Primena ovog sredstva pokazaće koji mediji znaju i hoće da povuku crtu između demokratije i fašizma.
Mnogi se danas smeju klovnovskom ponašanju ‘predsednikovog omiljenog opozicionara’ , njegovom brbljanju i prostačkim ispadima. Ne smemo dopustiti da nam taj smeh sutra zastane u grlu pod batinama i noževima Šešeljevih izvršilaca.“ (19-20. jul 1997)
Inspirisana ne samo incidentom u studiju BK televizije, oglasila se i profesorka Elektrotehničkog fakulteta Srbijanka Turajlić. U svom „ličnom stavu“, pod naslovom „ZVONA ZVONE ZA NAS“, između ostalog, napisala je:
„Ako je ikada postojala potreba za sveopštim protestom onda je to danas. I zato kažimo konačno jedno veliko ne. Ne, ne pristajem da živim u zemlji u kojoj ljude dele po nacionalnosti, veri ili boji očiju svejedno, ne, ne pristajem da mi se za predsednika postavi čovek koji je ovu zemlju upropastio i iz nje oterao hiljade mladih, pametnih i školovanih ljudi, ne, ne pristajem da učestvujem u izborima koje vlast organizuje po pravilima koja sama donosi i menja, ne, ne pristajem da me pretresaju usred moje zemlje na granici dve republike, ne, ne pristajem da mirno gledam kako vlastodršci rasprodaju nacionalna dobra i onda krčme dobijeni novac poklanjajući ga svojim vernim direktorima, ne, ne pristajem da ležim u bolnici u kojoj nema lekova, nema posteljine, nema hrane, u kojoj pošteno rade ljudi koji mesecima nisu dobili platu, ne, ne pristajem da gledam učiteljicu svoje dece kako prekopava po kontejneru, ne, ne pristajem da radim na fakultetu na kojem nema ni elementarnih uslova za obrazovanje stručnjaka, i konačno, možda i najvažnije, ne, ne pristajem da moje ćutanje platite omogućavanjem sitne korupcije ili šverca, ne pristajem da od mene napravite saučesnika u svojim nedelima.
Ako danas ne kažemo ne, sutra već može biti kasno. Sutrašnja zvona neće više zvoniti za nas. NJihov zvuk prenosiće priču o jednom narodu koji je mislio da može preživeti stojeći na obali, žmureći pred maticom koja nosi sve pred sobom. Na žalost, kako to obično biva, na kraju se odronila i stena na kojoj su stajali. Otvorimo zato širom oči, zaplovimo prema matici i kažimo ne.“ (Danas online)
