Nenad Ž. Petrović
Rat u Ukrajini navršava svoje (prvo) tromesečje i mogla bi mu se dati ocena i prognoza. Činjenica je da ruski agresor nije uspeo u munjevitom ratu ali je takođe činjenica da uprkos obilatoj pomoći u oružju i propagandi sa Zapada, Ukrajina malo-pomalo gubi teritoriju, gubi ljudstvo što u borbama što u izbeglištvu a trpi uništavanje infrastrukture i gradova koje se već meri stotinama milijardi evra a kraj mu se ne nazire. Istovremeno predsednik Zelenski govori o konačnom proterivanju okupatora, o pobedi, o kontraofanzivi u kojoj su poneko selo preuzeli te da ne dolazi u obzir bilo kakav mir dok se i poslednji ruski vojnik ne povuče sa tla Ukrajine. Naslušali smo se i mi ovde takvih priča o „pobedama“ posle kojih su svi stanovnici nekog kraja izbegli, patetiku „ni pedalj naše zemlje“ a naročito mantru „suverenitet i teritorijali integritet“. Cinik bi mogao primetiti na izjave Zelenskog: još malo takvih pobeda o kojima on bulazni pa ništa neće ostati od Ukrajine i Ukrajinaca. Moguće da je predajom poslednjih boraca u Mariupolju dosegnuta psihološka tačka koja će označiti početak demoralisanja vojske i stanovništva Ukrajine? Vreme bi bilo za kompromis i mir.
Zapravo, uvek je vreme za mir, najbolje vreme bilo je pre 24. februara. Mir bi mogao biti postignut da nema mešanja sa strane: očigledno da SAD vode svoj prevashodno ekonomski rat protiv Rusije do poslednjeg ukrajinskog vojnika i do poslednjeg bankrota industrije u EU i šire do čega će doći lančano kao posledica sankcija koje se iznuđuju od svih zemalja da ih uvedu Rusiji. Pa da gas uvoze iz SAD po mnogo višim cenama nego što su to činile dosad iz Rusije. Da upropastivši rusku ekonomiju upropaste i svoje. U celoj priči oko zapadnih sankcija Rusiji nešto smrdi: Dok rat besni dotle kroz cevovod nesmetano protiče gas do korisnika. Dok osuđuju agresora dotle uredno kupuju od njega gas i plaćaju ga po želji Moskve u rubljama tako što ga zvanično ne plaćaju u rubljama! Zaista, treba biti slep i gluv za razloge pa poverovati da će Rusija izgubiti ovaj rat koji je započela a da će Ukrajina proterati napadača preko granice i vratiti Krim i Donbas. Kompromisan mir značio bi da se Ukrajina obaveže da neće ulaziti u NATO, odnosno da će ostati neutralna, da se odriče Krima a da će Donbasu dati najširu autonomiju. Podvarijanta ovoga bi mogla biti da se i Krim kao federalna jedinica uključi u sastav buduće savezne države Ukrajine a da Rusija i druge velike sile budu garanti statusa Krima i Donbasa. To bi verujem bio najdalji korak u kompromisu koju bi bilo ko u Kremlju mogao da učini. Nije tu reč o Putinu već bi tako uradio bilo ko drugi na njegovom mestu. Čak i kada bi neko drugi ko bi zavladao u Kremlju hteo da se izvuče iz čitave priče bez ikakvog dobitka za Rusiju – to mu generali ne bi dozvolili. Pitanje je da li bi posle svega stanovnici Krima i Donbasa hteli da se na bilo koji način vrate u sastav omrznute Ukrajine čak i sa najširom autonomijom? Teško bi ih bilo na to privoleti. A da se sada ruska armada nečijom volšebnom naredbom povuče iz cele Ukrajine, vrati im sve što je odcepljeno i još im se na kolenima izvini i plati ratnu odštetu – moglo bi samo ukoliko bi neko okupirao čitavu Rusiju onako kako je saveznička alijansa 1945. godine okupirala celu Nemačku. Držim da je svakom realnom čoveku jasno da je tako nešto nemoguće. Dok neko ne prizove pameti Zelenskog rat će odnositi žrtve. Neće nikakav sud ni ruski niti međunarodni suditi Putinu, kako se to mnogi priželjkuju, već će jednog dana sud u Kijevu suditi Zelenskom i njegovoj kamarili što su se stavili u službu tuđeg interesa a uvukli svoj narod u pogibelj.
Od kako je tamo rat primećujem čudnu pojavu kod nas. Pobornici liberalnih i demokratskih shvatanja (bliskih i meni), protivnici militarizma i nacionalizma odjednom su na pitanju Ukrajine radikalno promenili shvatanja i ne smete im ništa reći, planu! Oni koji se ovde zalažu za priznavanje nezavisnosti Kosova (jedni iz razloga oportuniteta jer to je gotova stvar a drugi i iz moralnih obzira jer Srbija je 1912. osvojila Kosovo i pripojila ga mimo volje Albanaca) postadoše žestoki ukrajinski patrioti. Sada su oni za borbu do poslednjeg Ukrajinca dok se ne povrati svetinja nad svetinjama: suverenitet i teritorijalni integritet nad bespravno odcepljenim Krimom i Donbasom! Oni koji su ovde protiv naoružavanja i vraćanja obaveze služenja vojske u slučaju Ukrajine žale što Ukrajina nema nuklearno oružje!!! Još samo korak ih deli u misaonom salto mortaleu do toga da traže isporučivanje nuklearnih bombi iz SAD u Ukrajinu i njihovu upotrebu. I nije im uopšte rasvešćeno u kakvu kontradikciju upadaju. U kontradikciju upadaju i podržavaoci ruske agresije na Ukrajinu kada aminuju aneksiji Krima. Pa kako ne vide analogiju o kojoj su govorili više puta Lavrov i Putin i to još 2014. godine?! (Da, još 2014. godine da se neko ne bi pravio lud da je to tek juče rečeno pa se on sad zbog toga duri.) Nebitan je detalj to što je Krim pripojen Rusiji a Kosovo se nije pripojilo Albaniji. Bitno je da su se i Krim i Kosovo odcepili od Ukrajine odn. Srbije uz stranu vojnu pomoć, prvi uz podršku Rusije a drugi uz podršku SAD. Bitno je da su Rusi na Krimu bili protiv ostanka u Ukrajini onako kako su Albanci na Kosovu bili protiv ostanka u Srbiji. To je bitno ostalo su nevažni detalji.
Kao razlog zašto simpatišu Ukrajinu a preziru režim u Kremlju obično naši slobodoumni i demokratski opredeljeni ljudi ističu još i karakter moskovskog režima. Tačno je da je tamo zaveden sistem policijske države i da se bar dve decenije unazad ne dopušta bilo kakvo čak ni mirno demonstriranje i protivljenje bilo kojoj odluci vlasti. Hazjajin je neprikosnoven. Međutim, da li unutrašnji karakter jedne zemlje i njeno političko uređenje treba da budu presudni u tome ima li ona ili nema pravo na određenu teritoriju i da li određeno stanovništvo ima pravo da slobodno optira prema njoj?
Gibraltar je deo Španije koji je Ujedinjeno Kraljevstvo preotelo odavno i tamo drži važnu vojnu bazu. Dugo im je izgovor bio da Gibraltar neće vratiti Španiji jer eto tamo je na vlasti filofašista generalisimus Franko (premda nije uveo Španiju u rat protiv Britanije već se držao neutralno). Pa zašto nisu vratili Gibraltar posle 1975. godine kada je Frankovom smrću svrgnut autoritarni režim i uvedena demokratija u Španiju? Zar nisu zajedno u NATO a bili su i u EU do 2016. godine kada je Britanija istupila? Foklande je Britanija ratom 1982. godine zadržala pod svojim suverenitetom ne samo zato što je to njen „suverenitet i integritet“ (ostrva su zauzeli iz strateških razloga u godinama Drugog svetskog rata kao „privremeno rešenje“ pa će ih vratiti Argentini) već su navodili i takav ideološki razlog što je u Argentini na vlasti generalska hunta koja kidnapuje, muči i bez suđenja ubija svakog ko im se suprotstavi, što je bilo tačno. Ali zašto im sada ne vrate Foklande kada je u Argentini obnovljena demokratija?
Ne smemo olako poverovati ideološkim razlozima kada se radi o geopolitičkim igrama i interesima. O svemu tome i mi bismo morali dobro da razmislimo kako ne bismo srljali glavom kroz zid.
(Autor je književnik i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma)
