Latinka Perović: „Orijentacija na teritorijalni princip, na rešavanje naconalnog pitanja kao državnog pitanja podrazumevalo je česte ratove u kojima se nije pitalo za vrednost takvog jednog resursa kao što je ljudski resurs i onda se stvorila jedna kultura žrtvovanja koja je uvek predstavljala zapravo osnovu za novi rat! Neću da pobrajam sve te ratove ali, uglavnom, Srbija je bila na tom tragu da putem ratova zaokruži državni prostor i ujedini narod. I to je problem koji je vezan za ceo Balkan i na kraju ga još uvek opterećuje i preti novim sukobima na balkanskim zemljama“
Dragan Banjac
Otvarajući skup potpredsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF) Rade Veljanovski rekao je da su srpski izazovi sabrani u zborniku koji je predstavljen na ovom okruglom stolu, ali da je sudbina zbornika da ostanu na nekakvim policama, čak i u neraspakovanim paketima, ističući da sadržaj i tematika ovog zbornika zaslužuju da priča o njemu traje i da se na tu materiju vraćamo.
Debatu su organizovali GDF, Škola političke ekologije Zasavica i Novi magazin, a predsednik GDF Zoran Vuletić, domaćinu skupa, izrazio nadu da će rasprava „poslati jasnu poruku našem političkom establišmentu kojem, očigledno, nedostaje hrabrosti i volje da shvati pre svega u kakvom trenutku se Srbija i svet nalaze i kako bi doneo odluku u interesu građane ove zemlje“.
Zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina, Mijat Lakićević kazao da je okrugli sto dolazi u veoma izazovnom vremenu, kada je pred Srbijom „izazov svih izazova – kojem će se prikloniti carstvu, evropskom ili ruskom. Za Srbiju ovo nije novi izazov i možemo slobodno kazati da je to njen večiti izazov. Da li će uspeti da ga eskivira i po koju cenu – jedno je od pitanja“. Lakićević je pomenuo dve peticije, jednu „šačicu“ koja bi da Srbiju usmeri ka Evropskoj uniji i drugu brojnija koja bi da je okrene prema Rusiji. David protiv Golijata, pitanje je sad“, rekao je Lakićević.
Jovan Komšić: Budimo razboriti
Kao inicijator našeg susreta i urednik knjige, Srpski izazovi: U svetlu globalnih trendova treće decenije 21. veka, zahvaljujem pre svega učesnicima, što ste se odazvali našem pozivu. Istovremeno, svako poštovanje Zoranu Vuletiću i profesoru Radetu Veljanovskom, iz Građanskog demokratskog foruma, kao i uredniku Novog magazina, Mijatu Lakićeviću, za podršku i nesebičnu saradnju sa Školom političke ekologije u pripremi Okruglog stola.
Nagovestili smo da Zbornik radova, zapravo, uzimamo samo kao podsticaj današnjem dijalogu o srpskim nedoumicama i izazovima naše države u kovitlacu velikih pregrupisavanja. Nismo eksplicitnije naznačili uzroke, linije i moguće posledice globalnih rascepa, ali, posve je jasno da je reč o rastućim, ekstremno dramatičnim zapletima, iniciranim agresijom Ruske federacije na Ukrajinu. Sve to, dakako, jednom svojom stranom nadilazi knjigom razmotrene problemske relacije, ali, ujedno, i pojačava značaj ključnih argumentacijskih tokova u relevantnijem segmentu autorskih analiza.
Uprkos nenadanim preprekama u dospevanju do kompetentne javnosti ovog viđenja naših državnih nedoumica, a, ipak, zahvaljujući Fondaciji KAS – bez čije finansijske podrške ne bi bilo ove knjige – predočene ideje počinju da žive uobičajeni život civilizacijskog dostignuća, koje pruža šansu da se koliko-toliko odoli izazovima homo videns-ovih i homo ludens-ovih slika bez pojma; mišljenja pre informacija i zadovoljstava, bez obaveze na razboritost (up. Sartori 2001: 314).
Zato, nemam velikih dilema u stavu da knjiga o srpskim izazovima nudi relevantan korpus istraživačkih nalaza o prirodi naše kulture i javnih politika. Među njima su neosporno i takvi prilozi što kreativno komuniciraju sa “obavezom onoga kao dela da zna sve ono što se može saznati” i, na taj način, razotkrivaju izvore i diskredituju zagovornike “slepih sudbinskih elemenata” društvenog procesa, kako je to svojevremeno pisao jedan veliki znalac fenomena ideologije i utopije (Manhajm, 1968: 38, 156).
Pogled u devedesete prošlog veka
U doba korone, mi smo očevidno delali i ponudili korisna uputstva za razumevanje medijskih igrokaza i skrivenih tokova moći, uključujući razloge i mehanizme masovnog pounutrašnjenja ideologema “zlatnog doba”, “ekonomski preporođene” i “korenima konačno vraćene Nacije”.
Istovremeno, i kad ne pominju pogled u “retrovizor” bliskog ratno-nacionalističkog sunovrata 90ih godina prošlog veka, sukoba sa komšijama, kao i sa svetom razvijenih demokratskih zemalja – što su reaktivirali činilo se zaboravljene obrasce kulture bede i militarizma, kao redovnog oblika opštenja malodobnih plemena – autori su nesumnjivo svesni značaja dvodecenijskih pomaka u normalizaciji naše svakodnevnice. Valja priznati da je sve to pre svega omogućeno ekonomsko-političkim interakcijama sa članicama Evropske unije i podsticajima, koje na tom putu nudi proces pregovora o članstvu Srbije u EU.
Međutim, upravo zbog značaja oficijelne pro-evropske orijentacije Srbije – kao stvarne i još raspoložive alternative evro-azijskoj režiji najtvrđe moguće moći i satelitski posledičnoj verovatnoći još jedne etape istorijske paralize i svekolikog propadanja ovog naroda – ključni zadatak društveno odgovorne misli shvaćen je na jedino moguć način: na način nepotkupljivog, kritičkog suočavanja sa izazovima neprijatnih činjenica ovog društva i “elita” vlasti, medijske moći i kulture uopšte.
Kao što mislim na suočavanje sa gromoglasnim, nepromišljeno “dobrim željama” i skrivenim, naravno, lošim namerama; što znači – sa željenim, a neostvarenim posledicama javnih politika (Hiršman 1999: 146), isto tako mislim i na klijenturno-oligarhijsku prirodu vlasti i takozvanog nacionalnog interesa. Pri tome, s obzirom da svaka moć skriva svoje stvarne namere, u preovlađujućoj atmosferi podaničke kulture i sputane javnosti najteže je, naravno, razotkriti i uverljivo diskreditovati moralno neprihvatljive namere ljudi sa javnim ovlašćenjima.
Valjda “nije srpski ćutati” o dosadašnjoj strategiji vrludanja na evropskom i regionalnom putu mira i saradnje? Naravno, nije ovde lako ni biti odrešit, konsekventan i, istovremeno, sugestivan u predočavanju posledica takvih krivotvorenja, ili, “ne daj Bože”, čvrste odluke da protraćimo još jednu šansu da se zadržimo u jedino prirodnoj orbiti demokratskih nacija i država – u procesu efektivnog osvajanja statusa člana Evropske unije.
Dakle, ako sam relativno razgovetno nagovestio stanovište, nadam se da neću neoprostivo zloupotrebiti vašu pažnju ako, u funkciji provokacije za debatu, postavim jedan set pitanja, povezanih sa prirodom domaćih politika i posledicama jednog ili drugog geopolitičkog izbora.
Počeću sa pitanjem: Koliko je oko nas političara i njihovih pristalica, što su i dalje tvrdo uvereni da treba da (p)ostanemo ona Nikolićeva (Tomislav) “rupa na evropskom, zlatnom ćilimu” (https://www.youtube.com/watch?v=ch0n5LCihWM; pristupljeno 17.04.2022)?
Na epistemološkoj ravni, ključni izazov je: Kako objasniti, zašto je ovih deset godina očito delotvoran oksimoronski sistem, što ga Panović zove, sistemom uzajamno funkcionalnih paradoksa?
Kakva je, u svemu tome, “upotrebna vrednost” teoretskih objašnjenja “drvenog gvožđa” u tek ispilelim poludemokratijama? Recimo, u “Sukobu civilizacija” S. Hantington kaže: “Demokratizacija dolazi u sukob sa pozapadnjačenjem… Političari u nezapadnim društvima ne dobijaju izbore pokazujući koliko su pozapadnjačeni. Umesto toga, izborna konkurеncija ih podstiče da uobliče ono što veruju da će biti najpopularniji apeli, a oni su po karakteru uobičajeno etnički, nacionalistički i religijski” (Хантингтон, 2000: 103).
Da li to znači da ni u bliskoj perspektivi nećemo moći probiti “zatvoreni krug”? Odnosno, da li će naša politička klasa i dalje moći – istim intenzitetom i bez znatnijih troškova u bilansima svoje vlasti – da nastavi sa demagoškim udvaranjem masovno zastupljenim stereotipima i predrasudama, koje, inače, već decenijama sama dobrano indukuje, ne hajući za posledice? A, slutim da te posledice mogu poprimiti epidemijske razmere nove, još opasnije masovne autodestrukcije!?
S obzirom da ne treba verovati u istorijski determinizam, te da u “takozvanim objektivnim uzrocima uvek postoji i subjektivna komponenta” i, stoga, kako piše jedan politički znalac, “treba prvo raščistiti sa ‘subjektivnim uzrocima’” (Sartori, 2001: 262-263), sledi pitanje: da li sa aktuelnom tragedijom u komšiluku naših najbližih suseda, srpska politička scena ipak može da nađe snage da se uspne do višeg, odgovornijeg i razgovetnijeg nivoa političkog umovanja i delanja?
Zašto na strani ostataka nekadašnjeg robusnog (i uticajnog) civilnog društva, jedan segment profesorijalno-analitičke branše, medija i evropski opredeljenog, a stranački “zgađenog” građanstva i dalje misli da jedinu šansu promena može doneti “jednočinka” revolucionarnog “praska”, bez bilo kakvih kompromisa sa postojećim režimom i real-političkih potraga za uspostavljanjem elementarnih pretpostavki sistema uzajamnih garancija vlasti i opozicije?
Poslednje, ali ne i najmanje važno: Kakve spoljno-političke relacije i geopolitička savezništva mogu, eventualno, umanjiti izglede reprodukovanja hegemone logike partijsko-političkih suprotnosti, što se bezmalo približila “krajnjoj tački grupisanja prijatelj-neprijatelj” i, tako, postala “merodavna za oružani obračun” (Šmit, 2001: 19-23)?
Kako bilo, realnosti nalažu da se suočimo sa mogućnošću da se inputi, koji u naše političko polje dolaze iz spoljno-političkog okruženja, ubrzo redukuju samo na dve opcije.
Počeću od one najgore – od pogubnog zaplitanja koje bi moglo da nastane u slučaju da nekom subjektu, dovoljno moćnom, padne na pamet da upriliči nekakve probe za balkansku verziju sirijskog omnibusa “demokratizacije” ó “odbrane suverenosti” i tome slično. Imajući, u tom kontekstu, u vidu Karl Šmitov predgovor za ponovljeno izdanje ravno devet decenija stare studije o “Pojmu političkoga” (1932) – gde on 1963. godine podseća kako u “takozvanom hladnom ratu pucaju sve pojmovne osovine” (Šmit, 2001: 13),[1] – mislim da ipak valja upozoriti na štetnost određenih relativizacija, površnosti, pa zabluda .
S jedne strane, svestan sam da skepsu u moći “posrnule” Evropske unije – udruženu sa plasmanom analitičarskih teza da, zbog geopolitičkog raison d’etat, dominacija SAD na zapadno-balkanskom poluostrvu neće biti gadljiva ni na eventualne, pinočeovske replike stabilokratije – ne možemo tek tako otkloniti demokratskom sofistikom i površnim trikovima. Nisu u tom smislu usamljena ni upozorenja kompetentnih znalaca, kako je “problem (je) u tome što je poludemokratija prećutan, a možda i stabilan, kompromis domaćih elita i međunarodnih organizacija” (Hague, Harrop, Breslin, 2001: 44).
Uzgred rečeno, možda i zbog takve okolnosti, na zvaničnom sajtu kancelarije Fondacije KAS “Србија/Црна Гора“,[2] nećemo naći „Srpske izazove…“ u raspoloživom pregledu publikacija, dostupnih za preuzimanje PDF verzije.
Dakako, budimo razboriti. Jedan od uslova za dostizanje zrele refleksije aktuelnog momenta nalazi se u pravilnom razumevanju iskustvom osvedočenog upozorenja da “tamo gde se kompromisi preziru, saradnja je teška i postoji veća verovatnoća da se sukobi ne razreše. Ako je sukob nepodnošljiv, tada može izgledati da je hegemonija najbolji način da se iznudi saradnja” (Dal, 1997: 173).
Štaviše, da bi se predupredilo katastrofalno dejstvo nastupajuće, po izgledima, sve dugoročnije krize, onda, moramo naći snage da prvo priznamo sebi i, potom, pokažemo drugima da smo svesni činjenice da neosveštena savezništva sa nedemokratskim nacijama i autoritarnim kulturama ni u kom slučaju ne mogu bolje garantovati i promicati civilizacijsko dostignuće izbornog takmičenja i mirne smene vlasti, nego što tome mogu doprineti sistemske interakcije sa demokratskom stranom sveta.
Drugim rečima, koliko god manje magnetizma bilo na njenom polu, u odnosu na početak ovog veka – pa i zainteresovanosti za nas, takve kakvi smo – nikako se ne sme potceniti činjenica da polugu re-demokratizacije Srbije možemo očuvati jedino procesom verodostojnijeg upodobljavanja sa standardima i vrednostima ekonomsko-političkog zaleđa Evropske unije.
Zato, još par rečenica o zabludama glede naše “demokratske zrelosti”, “samosvojnosti” i “samodovoljnosti”. Naime, velika greška bi bila kad bismo činjenicu da su “sve savremene demokratije, nekoć bile poludemokratije” (Hague, Harrop, Breslin, 2001: 43) uzeli za potporu neinteligentnom očekivanju da današnji “takmičarski autoritarizam” u Srbiji, sam po sebi, pukim protokom vremena – bez relativno stabilne i rastuće ekonomske osnove društva; konsekventno artikulisanih ideoloških pristupa i primerene organizacione kulture; zrele opoziciono-partijske infrastrukture; civilne autonomije i građanske participacije – može ponovo poći “pobedonosnom” trasom produbljivanja demokratije.
Takvim plitkim analitičkim rezonom i pret-post-političkim mentalitetom, i dalje bismo se zadržali u poslovičnoj tami iracionalnog manevarskog prostora (ne)tranzicione politike, sve sa zaludnom verom u isceljenje smisla naših života bekstvom od politike i slobode same.
Upravo zbog sve veće krize, moramo se vratiti pravoj politici – kao hegemoniji velikih ideja slobode, individualnog postignuća i otpora manipulaciji i represiji. Na javnoj sceni, to znači umeće da se pređe prag “divljeg društva” i nateraju političari na prevladavanje siledžijskog mentaliteta i poslovične “ili – ili” politike.
Civilizovani svet tako nalazi načine da se, iz stadijuma dubokog zamrzavanja, institucije prevedu na svetlo dana. Sa manje sile i pomrčine; sa boljim ljudima na pravom mestu, povećavaće se na političkom tržištu potražnja za pravilnostima, što garantuju jednakost, izvesnost, red i odgovornost. To je ta druga, standardima i geo-političkim preferencijama demokratskog Zapada, ovde, još unekoliko raspoloživa opcija.
Zato, za početak, ne propustimo da budućnost demokratije sagledamo u kontekstu “sukoba koji se nikad definitivno ne rešavaju” i, tako, razmislimo o rešenju koje se, kako kaže jedan ugledni protagonista pravne države i liberalne demokratije, “postiže samo trenutnim sporazumima, primirjima i onim dugotrajnim mirovnim ugovorima koji jesu ustavi” (Bobio, 1990: 140, 184).
Latinka Perović: Tri važna pitanja o prošlosti
Istoričarka je Komšiću odala je priznanje za dve stvari. Prvo, što spada u srpske intelektualce koji su se od početka naše agonije osamili i posvetili traženju odgovora na pitanje – zašto se događa to što se događa i da li je moguće nešto drugo.
Osim toga želim da u zahvalim što je okupio kreativne ljude iz drugih oblasti u tom istom naporu da objasne vreme u kome živimo, njegove mogućnosti i naše odgovornosti. U uvodnom izlaganju on je postavio jedan širi okvir za naš razgovor i nadam se da taj okvir nužno podrazumeva upoređivanje sa drugim mogućnostima naše perspektive a u isto vreme i mogućnosti za nekakvu sigurniju, eventualniju orijentaciju srpskog društva danas.
O izazovina srpskog društva danas se, rekla je Perović, može razgovarati na različitim nivoima. Što se mene tiče ne samo profesionalno, nisam sprema da o tim izazovima razgovaram gubeći iz vida izazove koji su u prošlosti davani za izazove. „Pre svega mislim da je prošlost u velikoj meri odredila vreme u kome živimo a da je izostao kritički odnos prema toj prošlosti i to nosi više opasnosti. Pre svega, da se ponovi pogrešan odgovor na izazov vremena, nosi opasnost da se učvrsti odgovor koji je dat iako se pokazao kao pogrešan. Da se stvori jedan mentalitet, da se iz toga mentaliteta stvore strukture čiji je interes da se, zapravo, ništa ne promeni. Zbog toga bih vašu pažnju zadržala na odgovore Srbije na tri važna pitanja o prošlosti. Pre svega, to je pitanje modernizacije srpske države, drugo – pitanje srpskog društva kao demokratskog po definiciji pluralnog društva i treće, orijentacija Srbije prema modernom svetu, prema Evropi, ne samo u tehnološkom smislu nego i u vrednosnom. Rekla bih da su odgovori na izazove koji su na prekretnicama iz XiX u XX i XX u XXI vek u velikoj meri odredili naš odgovor na izazov na prelazu između XX i XXI veka i da smo još uvek na neki način zarobljenici odgovora koji je tada dat“.
Rešavanje nacionalnog pitanja i „kultura žrtvovanja“
Pre svega, za pitanje modernizacije srpske države ključno je bilo – čemu dati prioritet! Da li, naročito posle sticanja nezavisnosti, unutrašnjem razvoju države, njenoj privrednoj modernizaciji, njenoj demokratizaciji, obrazovanju, uopšte jednom kulturno-emancipatorskom prosvetiteljskom pokretu, a ne samo na ujedinjenju srpskog naroda putem ratova a unutrašnjeg nasilja. Naravno, uz odgovarajuću spoljnu politiku koja je značila oslonac na Rusiju. To su neka ključna pitanja na koja nije dala odgovor ni istorijska nauka. Naprotiv, ona je na neki način ostala zarobljenik tog narativa koji je proizišao iz tih prvih političkih podela u Srbiji posle sticanja nezavisnosti.
Orijentacija na teritorijalni princip, na rešavanje naconalnog pitanja kao državnog pitanja podrazumevalo je česte ratove u kojima se nije pitalo za vrednost takvog jednog resursa kao što je ljudski resurs i onda se stvorila jedna kultura žrtvovanja koja je uvek predstavljala zapravo osnovu za novi rat! Neću da pobrajam sve te ratove ali, uglavnom, Srbija je bila na tom tragu da putem ratova zaokruži državni prostor i ujedini narod. I to je problem koji je vezan za ceo Balkan i na kraju ga još uvek opterećuje i preti novim sukobima na balkanskim zemljama.
Često citiram Jovana Žujovića, našeg vrlo poznatog naučnika, ciriškog đaka, koji je u vreme stvaranja Jugoslavije bio u onoj grupi intelektualaca koje je Nikola Pašić poslao u evropske prestonice da agituju za stvaranje Jugoslavije i u pitanju je bila granica prema Mađarskoj, neka sela. On je došao kod ministra inostranih poslova i uveravao ga da i ta sela treba da uđu u okvire srpske države Jugoslavije koja je, naravno shvatana kao priširena Srbija a ministar mu je rekao: Gospodine, da li ste Vi nekad videli glavu na kojoj može da stane svaki pramen kose? Dakle, zašto vi o svojoj novoj državi razmišljate tako! Da u okviru njene granice mora biti svaki vaš podanik. Ta ideologija i ta filozofija ostala je do kraja XX veka i još uvek živi ovde u XXI veku.
Velikodržavna politika opterećuje odnose i traži oslonac na rusku politiku
Vreme takvih velikih promena, demografskih, rasnih ako hoćete, etničkih i to je ono sa čim Srbija ni danas nije izašla na kraj i ona stoji zaista pred izazovom stvaranja jedne moderne države koja podrazumeva da deo pripadnika nacije sa stanovišta ljudskih prava može živeti i u drugim državama. Naravno, u konkretnom slučaju na Balkanu.
Mislim da ta velikodržavna politika još uvek opterećuje odnose i ona traži oslonac na rusku politiku, podržava taj imperijalni zanos koji postoji u Rusiji i koji se obnavlja ne samo sa ratom u Ukrajini, već ako hoćete i sa dolaskom Putina na čelo Rusije koji je odmah rekao da najvećom katastrofom XX veka smatra propast Sovjetskog saveza i što je samo 25 miliona Rusa u drugim državama. Taj argument je važio i za Jugoslaviju i položaj Srba u njoj ali on nije bio tako istaknut u naučnoj literaturi u Sovjetskom savezu kao što je danas politički obnovljen kroz rat u Ukrajini.
Zašto kažem da je pitanje modernizacije jedan od tih trajnih naših izazova? Zato što on utiče i na društvo u Srbiji jer ako vi kao cilj imate, pre svega, zaokruženje svoga etničkog korpusa vama su irelevantni svi drugi procesi unutar realne države. U težnji za imaginarnom vrlo su sporedni ciljevi ekonomskog prosperiteta, kulturnog i naročito demokratskog razvoja. Tome se pretpostavlja čvrsto jedinstvo koje se preko škole, crkve i čitavog državnog sistema utiskuje u glavu vakog pojedinca. S tim je povezano i uverenje koje imamo već kod ranih radikala u Srbiji da i naš odnos prema modernom svetu koji, naravno, tada kao i sada modernizuje Evropa mora biti takav da mi prihvatamo forme ali ne i suštinu evropske civilizacije i da to Evropljani vole.
Moram reći da smo se mi s tom obmanom vrlo dugo služili, prihvatimo forme, nije važna suština, nju ćemo uvek lako imitirati a to imitiranje, kako je govorio profesor Konstantinović, dovodi do frustracije koja se na kraju pretvara u nezadvoljstvo i otpor prema evropskoj civilizaciji. Mislim da je i naš odgovor na evropske integracije koji je bio bitan izazov posle hladnog rata i koji je po mom dubokom uverenju i na osnovu istraživanja formulisao Zoran Đinđić – vraćeno njegovim ubistvom i to je ona barijera koja je postavljena za našu dalju evoluciju – evropeizaciju, demokratizaciju i modernizaciju i mi se od te granice, u stvari, batrgamo u jednoj prividnoj konfuziji a stvarno u jednoj velikodržavnoj, nacionalističkoj, amodernoj politici.
Smatram da je postojala iluzija o brzom prikljuenju Evropskoj uniji i da upravo nerazumevanje ovih procesa, koji na pojednostavljen način pokušavam da vam izložim, je i pothranjivala tu iluziju. Evropa je i sama jedna asocijacija bez presedana bila je u velikim previranjima u traženju sebe i otvorila se prema zemljama istočne Evrope ali da je postavila nužno neki okvir i dala ogromna sredstva, neka pravila i uslove čini svaka takva asocijacija. Ono što je kod nas izostalo a što se ugasilo sa ubistvom Zorana Đinđića, to je upravo bilo aktiviranje tog unutrašnjeg potencijala u Srbiji i to kroz čitav niz pojedinačnih i kolektivnih inicijativa za to menjanje iznutra koje nas je približavalo Evropi.
Ako smo nešto naučili iz ovog tidesetogodišnjeg razdoblja od kraja hladnog rata to bi moralo da bude to. Da – evropske vrednosti, evropska civilizacija, globlizacija ali uz maksimalno angažovanje unutrašnjih potencijala, inače će oni bez tog angažovanja atrofirati i gurati nas na periferiju sveta.
Ivo Visković: Nećemo propustiti priliku – da propustimo priliku
Profesor Visković koji je na Fakultetu političkih nauka predavao međunarodne odnose i „teoriju i praksu“, kako je rekao Veljanovski, potvrdio i ambasadorovanjem u Sloveniji i Nemačkoj. On je na početki izlaganja rekao da mu je žao što „nas nije više“ i da nas je „manje nego u najtežim vremenima“.
Kada bismo mogli da koristimo iskustva iz svih proteklih decenija nekako smo se rasuli, osuli i sve se manje-više svodi na jedan broj velikih entuzijasta uz gospođu Perović i Komšića. „Kakvi su izazovi pred Srbijom u pogledu kretanja na međunarodnom planu, globalnih i regionalnih odnosa? Saglasan sam s onim što je rekla gospđa Perović, da je dosta problema nasleđeno i onog trenutka kada je prvi put trebalo da se opredelimo prema velikim promenama padom Berlinskog zida, odnosno završetkom hladnog rata nismo to učinili“.
Isticanje različitosti
Danas smo, kao mnogo puta ranije, napravili grešku, rekao je Vusković. „Nismo propustili priliku da – propustimo priliku i to je izvorište svih današnjih problema. Pokušaj da se očluva poredak koji je padao koštao nas je mnogo u svakom pogledu. Pokušaj da se brani socijalizam kao sistem kada se on u svetu urušavao sam u sebe doveo je do toga da smo kasnije morali snositi posledice tog pogrešnog opredeljenja a u međuvremenu smo stvorili jedan mit koji na neki način korespondira sa onim što Amerikanci imaju – stalno ističući svoju izuzetnost. Mi smo došli u situaciju da ističemo svoju različitost od drugih, da se prikazujemo kao narod, kao društvo koje ima takve specifičnosti da se sa drugima ne može lako uskladiti i to je jako štetno u pogledu političke kulture. Da nas odvaja od drugih umesto da nas približava drugima. U svetu su se dogodile velike promene, kako dubinski, globalizacijom koja je osamdesetih zavladala svetom, tako i na političkom planu gde su velike promene nastale u pokušaju da se umesto bipolarnog sistema uspostavi unipolarni u kojem bi dominirale Sjedinjene Države.
Mi smo, kazao je Visković, zaslužni za neke nastale teorije. Prvo, za raspad države (Jugoslavije), potom države koja je suprotstavljena ostalima i na kraju tu je teorija izučavanja spoljnih politika malih država jer mi smo dominantno upućeni na proučavanje politike velikih sila a zaboravili smo da postoje male zemlje. Zahvaljujući nama došlo je do toga da se u Finskoj, Danskoj i Holandiji ima već nekoliko zbornika o tome da male države imaju specifičnu potrebu spoljne politike a to je – traženje prijatelja.
Jedinstvo nacije pod jednim krovom
„To, nažalost, radimo na pogrešan način kao i mnoge druge stvari. Zašto? Pokušaj da se očuva ideološka osnova koja je dominirala devedesetih godina i ideja da se očuva jedinstvo nacije pod jednim krovom dovela je do toga da smo u sukobu sa svojim okruženjem. Koncepti naše politike koji su kasnije stvarani pa čak i vreme vlasti onih koje možemo smatrati kao demokratski opredeljene bile su da imamo takozvana četiri stuba spoljne politike. Zaboravljen je glavni, peti stub, naše okruženje! Ne samo za male zemlje, ali naročito za male zemlje, spoljna politika počinje na granici i zaboraviti to znači ili se opredeliti za nešto megalomansko ili ne biti sposoban da shvatiš realnost“.
„Srbija ne može biti ravnopravan partner velikim silama. Ona od njih može samo dobijati uticaj, ne može na njih obrnuto uticati. Upućeni smo na susede, zemlje bivše Jugoslavije i na druge susedne zemlje i o tome sam pre nekoliko godina lansirao ideju o spoljnoj politici u vidu koncentričnih krugova; ako smo mi u sredini prvi krug su susedi, pa Evropa i dalje dimenzije. Da li je to realno u ovom času? Teorija kaže da unipolarni svet koliko god da se čini dobrim, ne može dugo opstati jer se drugi udružuju radi rušenja tog hegemona. Unipolarni sistem i američka dominacija propali su. Delom iz objektivnih razloga, delom i zbog toga što su i Amerikanci shvatili da im se zaista može dogoditi da zbog prevelikog ’zahvatanja’ održavanje toga može da košta više nego što donosi u materijalnom i drugom pogledu. I došlo je do stvaranja multipolarnog sveta sa četiri ili pet tačaka, koje, kaže teorija, ne mogu dugo da opstanu jer je potrebno pregrupisavanje privremenih ili malo trajnijih saveza“.
Rusopatofilija
Može li da se dogodi da Srbija u ovom prelomnom trenutku opet izabere pogrešnu stranu? Čiju? Mislim da smo došli u situaciju da je to zbog unutrašnjih odnosa to i te kako moguće. Zbog činjenice da imamo takvu podelu u javnom mnjenju da oni koji su za evropsku opciju u ovom trenutku nisu nažalost apsolutna većina. Jačaju one snage koje ne bih nazvao rusofilima (poštujem ljude koji vole Rusiju, njenu kulturu), ovo je rusopatofilija, patološki odnos prema Rusiji samo zato da bi se pariralo politici ili uticaju zapada. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj je teza koja košta svakoga u spoljnoj politici. Mi smo vrednosno potpuno zanemarili, gledamo samo ono što je naš interes i bojim se da će vrlo brzo to dovesti do negativnih posledica, pogotovo sa susedima. Ideja o srpskom svetu i predsedniku svih Srba vodi nas u sukob sa komšijama.
Visković rat u Ukrajini vidi kao obnovu hladnog rata uz opasnost da postane i vrući rat. On je napomenuo izjavu Sergeja Lavrova da je moguć nuklearni, treći svetski rat i da to nije pretnja praznom puškom. Bivši ambasador u Nemačkoj nije siguran da li će se Srbija opredeliti za zapad, koji, u ovom trenutku iako nije bezgrešan, zagovara nešto bolje i to bi trebalo da bude onaj pravac kome bismo se trebali okrenuti.
„Izgubili smo poverenje i mnoge diplomate su mi rekle da naše državno rukovodstvo s njima „igra igru“ i da se ona može skupo platiti.Visković je citirao Aleksisa de Torkvila koji je još 1830. pišući o američkoj demokratiji rekao da je prednost despotskih sistema nad demokratskim što spoljnu politiku stvaraju ljudi koji drže u tajnosti prljave namere i na taj način omogućavaju sebi lakše realizacije onoga što su zamislili.
Slaviša Orlović: Partokratija, klijentelizam i zarobljena država
Nakon pluralizacje i obnavljanja višepartizma može se govoriti o elementima kontinuiteta sa vladavinom jedne partije i partijske države. Delovanje partija, sa jedne strane, obeleženo je partokratijom, kako bi zadovoljile svoje interese uz klijentelizam. S druge strane, evidentno je nastojanje da se zaodenu evropskom odorom, i tako zadobile spoljnu legitimaciju.
Partokratija i kolonizacija države, državnih institucija i organizacija partijskim kadrovima karakteristične su za čitav period od trideset godina obnvljenog višepartizma, navodi Orlović. „Dominantni oblici partokratije i zarobljene države jesu stranačko zapošljavanje, klijentelizam, obezbeđivanje novca za finansiranje izborne kampanje, i veoma dugo držanje kadrova u stanju vršilaca dužnosti (v.d.). U javnim preduzećima nedopustivo je veliki broj direktora u v.d. stanju. Slično je i sa državnim službenicima na položaju u državnoj upravi. Držanjem u ovom statusu privremenosti, neizvesnosti i neposredne zavisnosti, nad njima se ostvaruje puna kontrola i pribavlja apsolutna poslušnost. Partokratija uništava meritokratiju i ugrožava demokratiju.
Istovremeno, a naročito nakon 2000. godine, intenziviraju se procesi evropeizacije koji zahtevaju čvrst i stabilan konsenzus o članstvu u EU. Do toga u Srbiji gotovo da nikada nije došlo. Srbija kao da je na evropskom putu imala manjak ambicija a višak prepreka u poređenju sa zemljama u okruženju. Umesto shvatanja partija kao „agencija za zapošljavanje“, potrebno je njihovo vraćanje na izvornu ulogu, da ih građani ponovo doživljavaju kao aktere koji artikulišu i reprezentuju interese, ostvaruju izborna obećanja, oblikuju javno dobro i preuzimaju odgovornost za dobro vladanje. Sve ovo govori da partokratija i procesi demokratizacije i evropeizacije vuku u suprotnom smeru.
Duboki koreni sukova tradicionalnog i modernog
Političke partije uspostavile su kontrolu nad javnim investicijama i tokovima novca, o čemu govore kineski krediti koji ne prolaze proceduru. Partokratija sprečava prodor sposobnih i talentovanih ljudi, čime se blokiraju razvojne perspektive ovog društva. Ako se pogleda, od 2008. godine Srbija svake godine gubi stanovništvo veličine jednog srednjeg grada. Srbiju godišnje napusti između 40 i 60 hiljada mladih ljudi i doći ćemo u situaciju da će građani Srbije pre da postanu građani EU nego to postane Srbija.
Orlović kaže da su ratovi devedesetih, sankcije međunarodne zajednice dovele do toga da se smanji broj onih koji su za demokratizaciju i evropeizaciju zemlje i da se sukob zapadnjaka i nacionalista ogledao i na poslednjim izborima u Srbiji. Taj sukob tradicionalizam-modernizam, građansko-nacionalno i dalje ima duboke korene.
Fuada Stanković: Između zakona i dešavanja
Gde su nama danas univerziteti i kuda gledaju ti univerziteti koji su uvek gledali u budućnost.
Kaže se da su univerziteti repozitorijumi. Reč je latinska i tragala sam za nekom našom i nisam je našla jer je značenje te reči polica sa knjigama i dokumentima. Dakle, univerziteti su magacini gde se čuva znanje i mislim da ono u Srbiji ipak izlazi i da nije na policama.
Oni nekako preživljavaju i sećam se Univerziteta u Novom Sadu u vreme Slobodana Miloševića i pošto smo mi kampus nekako se više oseća nego kada je svaka zgrada posebno. To je bila pustoš, ali nije nestao, povratili su se nakon 2000. godine. Kaže se da univerziteti imaju autonomiju, ali – gde je ta autonomija!? Individualno gledano sa stanovišta predavača i istraživača mi zaista imamo tu slobodu. Međutim, autonomiju nemaju fakulteti a 2000. godine nama je kao evropska vrednost rečeno – da je univerzitet instirucija i rektor je taj koji ima nadležnost nad svim fakultetima.
Država je potpisala Bolonjsku deklaraciju odmah posle dvehiljadite a uvedene si evaluacije i promenjena je struktura studija i to je išlo vrlo teško jer su naši fakulteti bili samouvereni kako to treba da izgleda ali prešli smo na strukturu koja je evropska. Zašto? Da bismo mogli da učestvujemo u mobilnosti kod studenata i nastavnika u Evropi jer imamo isti sistem. Ideja je bila da se ujednači struktura ali niko nije rekao: morate imati takve i takve programe. Najveći protivnici Bolonje su bili „pa mi moramo našu tradiciju…“ Mi smo majstori za formu i sadržinu. Imali smo nekakvu autonomiju nakon izmena nekih članova „Šešeljevog zakona“ po kome je vlada imenovala rektore. Doneli smo zakon koji je dobar ali jedno je zakon a drugo dešavanja. Nama još uvek na univerzitetima postoje profesori koji odlučuju o tezama, doktoratima, ljudi koji su dvadeset-trideset godina na tim istim univerzitetima.
„Prvi zahtev bila je internacionalizacija, da fakulteti, primera radi Univerzitet u Kembridžu i Novom Sadu sklapaju ugovor o saradnji. Mi nismo u stanju da organizujemo multidisciplinarnost zato što svaki falultet želi da njegovi postdiplomski studenti kod njega upišu i master pa po mogućnosti da doktoriraju a niko neće da primi asistenta ako je na nekom fakultetu prvi stepen, na drugom – drugi, na trećem – treći. Bolonja je to htela da podstakne, a mi tu nismo ništa uradili. Bolonja je stavila stidente u prvi plan i u našem zakonu 20 odsto članova saveta univerziteta/fakulteta treba da budu studenti. Savez studenata, gde je većina bila iz drugih delova Srbije, stavljeni su pod šapu i nije čudno što su naši univerziteti devalvirali, izgubili svoj integritet, što se najbolje vidi kroz prodaju diploma i nekažnjavanje plagijata.
Marijana Pajvančić: Vratiti se ustavu primatu osnovnih ljudskih prava
Postsocijalističko društvo, suštinska razlika između uslova nastanka političke zajednice na zapadu i uslova u kojima se ona uspostavlja u postsocijalizmu. To ima posledice po Ustav, jer ne postoje socijalne pretpostavke ustavne države. U takvim okolnostima, ustav nije akt u kome se pozitiviraju konsenzualno prihvaćeni principi na kojima počiva zajednica. On preuzima ulogu instrumenta koji stvara samo normativne pretpostavke za kvalitativno drugačiju političku zajednicu. Utoliko je teža uloga koju ustav ima u procesu tranzicije, očekivanja od njega su veća, a izgledi na uspeh neizvesni.
Traganje za ustavnim identitetom još traje. Nisu prepoznati ustavni momenti, a politička elita nije imala snage ili spremnost da zaključi društveni ugovor sa građanima.
Ustavotvorna politika nije odvojena od dnevne politike. Ustavno pitanje instrumentalizovano je u konkretne političke svrhe koje su diktirale društvene prilike.
Društvene prilike. Prvi višestranački izbori, raspad SFRJ, Srbija kao samostalna država. Raspad SFRJ. Dinamične i turbulentne prilike koje traju više od decenije (protesti, bombardovanje i ratno stanje, ubistvo premijerta i vanredno stanje, neuspešni pokušaji da se očuva neki vid zajednice dve federalne jedinice Srbije i Crne Gore koji su opstajali sve do 2006. i dr.)
Debata diskontinuitet ili kontinuitet ustava. Prvo izbori a potom Ustav – prvo Ustav potom izbori prilikom usvajanja Ustava 1990, ustavotvorna skupština prilikom usvajanja Ustava 2006. Prevagu je odneo ustavni kontinuitet.
Osporavanje legitimiteta i legaliteta Ustava. Ustavna revizija ima svoj supstancijalni i proceduralni aspekt. Supstancijalni je osnova legitimiteta. Proceduralni je merilo legaliteta. Za odgovor na pitanje ustavni kontinuitet ili ustavni diskontinuitet oba imaju podjednak značaj. Tako se uvažava dvostruko svojstvo ustava, kao instrumenta (pravila koji regulišu politički poredak i pravila političkih odluka) i simbola (vrednosni poredak i politička kultura – identitetska funkcija ustava).
Kršenje procedure po kojoj se usvaja Ustav – ustavni dokumenti na saveznom nivou – Ustav SRJ 1993. (četiri federalne jedinice nisu učestvovale u postupku donošenja, Veće Savezne skupštine nije imalo kvorum, za usvajanje Ustava glasalo je 73 od 220 poslanika čiji mandat je istekao i produžavan je u dva navrata) i Ustav Srbije 2006. (promena Poslovnika Narodne skupštine, tok sednice, referendum, isključivanje brojnih aktera iz ustavnog procesa, odlučivanje u metaustavnom prostoru u formi stručne redakture koja je bila u rukama eksperata političara i u formi konsultacija koje je premijer vodio sa liderima parlamentarne opozicije i sl.).
Akt kojim se ustav menja nije regulisan (amandmani ili Zakon o izmenama i dopunama Ustava)
Ustavni sistem je ranjiv, nekonzistentan – kontradiktorne odredbe i pravne praznine koje zahtevaju tumačenje i naknadnu interpretaciju, nedostaju procedure za rešavanje ustavnog spora tada kada odluke nema. Na primer odlučivanje o teritoriji, odlučivanje o imunitetu članova vlade, davanje saglasnosti na statut APV, odlučivanje o formiranju novih autonomnih pokrajina i dr.
Potrebno je vratiti se suštinskim vrednostima ustava i postići konsenzus o tome – primatu osnovnih prava (prihvatanje ljudskih prava kao univerzalnih vrednosti) i konceptu ograničene vlasti (politička volja i spremnost da se vlast vrši u granicama prava).
Svesna sam da Ustav ne može da reši stvar, ali ova vrsta parcijalnih izmena po kojima se, evo sada, menja Ustav oko pravosuđa i mi ne znamo kako se zove akt – kako se Ustav menja. On se u Ustavu zove akt za promenu Ustava, da li je to zakon, uredba. To se zove akt! Kada intervenišete u Ustavu onda je to dopuna i izmena i to se radi posebnim zakonima koji imaju veću pravnu snagu io onda se te norme integrišu. Mislim da je potrebno vratiti se suštinskim vrednostima ustavu primatu osnovnih ljudskih prava i tu priču neprestano moramo da pričamo.
Jovanka Matić: Novinarstvo kao javno dobro
O medijima svi sve znamo, svima je sve jasno i htela bih da medijski situaciju stavim u malo širi kontekst onoga što se u svetu zbiva u medijskoj sferi. Svedoci smo te revolucije koja se događa i u na novou proizvodnje informacija, distribuciji i prijemu informacije jer se publika praktično menja. Bilo je mnogo lutanja a poslednjih godina iskristalisala su se dva pozitivna procesa. Jedan je stvaranje ili revitalizacija paradigme novinarstva kao JAVNOG DOBRA! Drugi proces je eksperimentisanje sa novim modelima finansiranja novinarstva zasnovanom na novim odnosima medija i publike.
Prvi proces karakteriše upotreba jendog novog termina – novinarstvo i mediji u javnom nteresu, to je nešto novo u našim okvirima. Ono je šire od konteksta javnog medijskog servisa koji smo mi masovno usvojili pre svega zato što se ne odnosi samo na radiotelevizijsko emitovanje i fokusiran je, pre svega, na online medije. I zato što je on jedan antipod profiterskom i politički instrumentalizovanom novinarstvu kojima nedostaju diverzitet sadržaja i pluralizam glasova.
Novi koncept naglašava stare stvari koje su nama poznate, kontrolna, istraživačka uloga medija ali daje novi značaj informativnoj funkciji medija, pre svega u borbi sa novim fenomenima kao što su lažne vesti, povećana propagandna uloga medija i zloupotreba privatnosti za klik bajtove itd. I naglašava debatnu funkciju koja sada znači suprotnost tom zatvaranju publike u balone u kojima su izloženi samo jednoj vrsti sadržaja.
Što se tiče finansiranja (pomenula sam to eksperimentisanje) postoji čitav dijapazon mera koje mediji primenjuju a zasnivaju se na novom razumevanja između medija i publike. Publika će biti ta kojoj je stalo do novinarstva kao – javnog dobra! Do medija koji štite javni interes i da će ona videti svoj interes u tome da na finansijske i razne druge načine podrži proizvodnju informacija koje su njoj potrebne. Ovi modeli retko dovode do finansijski samoodrživosti medija ali su dosta uspešni u ostvarivanju otpornosti medija na instrumentalizaciju što se već računa u veliki uspeh.
Mediji u Srbiji su zarobljeni
Matić je rekla da su u domaćim medijima ova dva procesa vrlo malo prisutna. Nema primera uspostavljanje tih novih odnosa medija i publike iako digitalne tehnologije to omogućavaju.
Orijentacija na teritorijalni princip, na rešavanje naconalnog pitanja kao državnog pitanja podrazumevalo je česte ratove u kojima se nije pitalo za vrednost takvog jednog resursa kao što je ljudski resurs i onda se stvorila jedna kultura žrtvovanja koja je uvek predstavljala zapravo osnovu za novi rat! Neću da pobrajam sve te ratove ali, uglavnom, Srbija je bila na tom tragu da putem ratova zaokruži državni prostor i ujedini narod. I to je problem koji je vezan za ceo Balkan i na kraju ga još uvek opterećuje i preti novim sukobima na balkanskim zemljama.
„Glavni mediji ne samo da su pod jakim političkim pritiskom već su sistematski instrumentalizovani za partikularne i političke interese na štetu JAVNOG.
„Mediji u Srbiji su zarobljeni. Oni su deo široke klijentelističke mreže u organizaciji vlasti koja podriva javne interese. Kao i druge zarobljene institucije, oni učestvuju u raspodeli javnih resursa i moći u korist privatnih interesa a na štet javnog dobra. Zarobljeni mediji su deo zarobljene države čiji razvoj u Srbiji sve češće identifikuju domaće i međunarodne organizacije i institucije, uključujući i evropske. Prema njihovim procenama proces zarobljavanje države pod vlašću Srpske napredne stranke obuhvatio je zakonodavnu i izvršnu vlast, bezbednosne, pravosudne, regulatorne i kontrolne institucije. Zarobljena država je temelj neoautokratije. U njoj vlast ne samo da nije odgovorna i ne podleže delotvornoj kontroli, već postaje nekažnjiva i veoma teško smenjiva.
Tračak nade
Ali, postoji traček nade, kazala je Matić. „Nedavno sam bila na jednom važnom medijskom događaju u Peruđi (Italija) koji se već šesnaest godina održava. O tom najvažnijem medijskom događaju u Evropi u Srbiji se jako malo zna. To je Journalisam festival na kome se skupi hiljadu novinara iz celog sveta i kroz slobodne razgovore tokom nedelju dana se diskutuje o najvažnijim pitanjima novinarstva.
Upravo na ovom skupu promovisana je vset da će sledećeg meseca početi sa radom Međunarodni fond za pomoć medijima koji rade u javnom interesu. To je potpuno nova inicijativa koju je finansijski možda inicirala Amerika kada je Bajden obećao 30 biliona dolara za pomoć medijima u šta su se uključile i druge fondacije i zemlje (Švajcarska, Švedska, Soros fondacija…). Predviđeno je da Fond radi sledećih deset godina i napravljeni su neki prioriteti da će predmet pomoći biti autokratske zemlje, zemlje sa hibridnim režimima i zemlje sa slabom demokratijom.
Srbija svakako spada u zemlje kojima je takva pomoć potrebna i tu treba očekivati nekakav dobar korak.
Rade Veljanovski: Državo, dalje ruke od medija
Počeo bih Habarmasovom tezom da se građaninom postaje u procesu komunikacione socijalizacije. To znači da građanin koji nije dovoljno informisan ne može da bude građanin. On je isposnik, pustinjak, on živi u nekoj pećini, sam sebe izopštava iz društva koje ima svoje okvire i aspekte.
Bez prava na slobodu izražavanja i slobodan protok informacija svi ti ljudi koji su potencijalni građani ne mgu biti informisani o elementarnim stvarima pa ceo korpus ljudskih prava ostaje praktično van debate ako nema mogućnosti da se informacija posreduje, da mediji ostvare tu svoju osnovnu funkciju da je posrednik između događaja i pojava a s druge strane između ljudi i na drugi način posrednik između tih građana i vlasti i obrnuto.
Falinga se nije slučajno dogodila i imamo strukturnu, sistemsku nameru da se osujeti mogućnost da ljudi funkcionišu kao građani, jer im se uskraćuje mogućnost protoka informacija . Mediji koji hoće profesionalno i istinito da informišu, proizvodi se, manufakturiše čitav talas mnogo jačih medija koji imaju veće pokrivanje, veću gledanost, koji stižu do mnogo većeg broja ljudi da bi se na neki način suzbila ta mogućnost objektivnog informisanja. Mi to u ovoj našoj zemlji očigledno imamo. Ja sam radio na svim medijskim zakonima ove zemlje. I radio sam na onoj prvoj strategiji i na drugoj mnogo manje. Ljudi koji dolaze iz inostranstva i razumeju se u tu oblast, nama priznaju da mi imamo sasvim solidne zakone u koje smo uspeli da implementiramo neke tekovine demokratskog sveta, držeći se konkretno, naravno posebno regulatornog okvira Evrope jer mi tako prihvatamo ono kroz šta su neke druge države i neka druga društva prošla pre sto, stopedeset i dvesta godina ali time pokazujemo da prihvatamo evropski regulatorni okvir i evropske principe. I moramo to imati u vidu da, bez obzira što su nam nekada i američki mediji paradigmatični u smislu demokratije, slobode itd, Evropa i Amerika nemaju baš identična gledanja i nemaju identične medijske sisteme ako se uzme u obzir ceo kontinent. Uzimajući u obzir razliku da je Amerika jedna država a da Evropa nije. I iz tog regulatornog okvira Evrope mi smo, zaista, u naše zakone implementirali sve. Prva paradigma, prvi standard jeste – državo, dalje ruke od medija. Ne samo javni servisi, nego svi mediji moraju da budu uu statusu nezavisnosti i autonomije od centara moći pod kojim se, pre svega, podrazumevaju politički centri moći, dakle vlast.
Pogledajte, u pokušaju da se nekako dokobeljamo do tog statusa medija nezavisnosti autonomije, imate izjavu osobe koja je na čelu nezavisnog regulatornog tela za elektronske medije, koja u jednoj raspravi na televiziji, uz učešće dva reprezentativna medijska udruženja – UNSa i NUNSa – kad oni pozivaju na nezavisnost, moram da kažem – ma kakva nezavisnost, to ne postoji. Kažite vi meni koja je to apsolutna nezavisnost, pa ne postoji apsolutna nezavisnost, svi smo zavisni od kiseonika, od sunčeve svetlosti, od zemljine teže, ako hoćete apsolutnu nezavisnost. Ali, ona ne shvata da u toj i teorijskoj i praktičnoj ravni, kad se kaže nezavisni mediji, pre svega se misli nanezavisnost od države i od vlasti. I sad, kako neko ko tako misli može da bude na čelu tela tela koje važi za nezavisno regulatorno telo za elektronske medije. U okviru tog evropskog konteksta koji zna da su elektronski mediji s razlogom više regulisani nego štampani mediji, koji su prepušteni deregulaciji iz dva osnovna razloga. Jedan je – jer je taj frekventni raspon ograničeno prirodno dobro i da je ograničeno bez obzira što smo se digitalizacijom izborili da nekadašnji analogni kanal koji je imao samo jedan signal, sada može da ima deset signala. To je jedan razlog, i dalje je to ograničeno. Dakle, imali smo pet televizija sa ograničenim pokrivanjem, sada imamo pedeset. I pedeset je ograničeno. Drugo je pitanje da li nam treba toliko, da li imamo para za toliko, da li nam treba toliko kad imamo para za ukupno jednu ili dve televizije.
Imamo B92 koji je preživeo Miloševićev totalitarizam ali nije preživeo demokratiju. Pušten je niz vodu od nove demokratske vlasti.
Lino Veljak: Moguć izlazak iz „crne rupe“
Zbornik je izuzetno važan doprinos mogućnosti promišljanja i otjelotvorivanja triju bitnih procesa, demokratizacije, evropeizacije i na kraju i najvažnije – proces modernizacije Srbije. Pri čemu, kada se uzme u obzir kako knjiga tako i njeni elementi, ne daju pretjerano mnogo razloga za optimizam. Ali ni za rezignaciju i jadikovanje, što je jako dobro ali u pretjerivanje u optimizmu nikad nije bilo koristi pa neće biti ni danas.
Pitanje demokratizacije Srbije možda bi se moglo postaviti o mogućnostima o očuvanju stečenog nivoa demokracije u Srbiji s obzirom na to da su neke novije tendencije na globalnom i regionalnom planu takve da ne daju razloga za pretjerani optimizam a s druge strane i ova knjiga a posebno istraživanja koja se mogu pratiti i koja nisu sva izmišljena i namještena ne govore žestoko protiv teze da je Srbija crna rupa na karti zapadnog Balkana. Jer u ovom trenutku postoji jedna veća crna rupa a to je Bosna i Hercegovina a preostale zemlje regije s iznimkom Slovenije nisu definitivno iskoračile iz mogućnosti da se pridruže toj crnoj rupi. Ono što je ključno da se ove teme bez nepristranih a opet intelektualno angažiranih empirijskih i teorijskih istraživanja ne mogu donositi nikakvi ozbiljni zaključci u pogledu čak i same metodologije promišljanja budućnosti i mogućeg usmjeravanja te budućnosti u željenom pravcu.
Na temelju istraživanja i razmišljanja u ovom zborniku vjerujem da je moguće izaći iz te crne rupe, premda nije nipošto jednostavno i, dozvolite da budem realist, trebaće tri decenije ozbiljnoga rada da se stvari dovedu na razinu prihvatljivosti i podnošljivosti.
Pod pretpostavkom da svijet ne ode u varvarstvo i u samouništenje što se, nadam se, neće dogoditi.
Zoran Vuletić: Srbija na zapadu
Na kraju je presednik GDF Zoran Vuletić zahvalio učesnicima, priznajući da se već deceniju edukuje na njihovim tekstovima i istupanjima u javnosti i, kao i profesor Ivo Visković, zažalio što skup nije bio još brojniji i da što više ljudi „podigne svoj glas“.
Slogan Srbija na zapadu, kazao je Vuletić, je slogan na kome je nastao GDF, to je politika koja, iako nije dominantna, opstaje decenijama jer je žilava kao što kaže Latinka. Trudimo se da tu baklju držima i dalje upaljenu i da vredi to što radimo. Vuletić je istakao da srpsko javno mnjenje zamajavaju srpske medijske „trovačnice“ sa nacionalnim frekvencijama i Srbiju u vreme ruske invazije na Ukrajinu obaveštavaju „kako je Amerika napala Rusiju“ i da Ukrajina i ukrajinski narod „ne postoje za medije u Srbiji“. Ponavljam, kaže, da nam trebaju hrabri plitičari koji shvataju situaciju i stanje u društvu za što nije odgovorna samo vlast. Odgovorna je i opozicija i sada smo došli do parlamenta u kojem postoje i opozicione političke partije koje imaju veliku obavezu i odgovornost i da kroz dijalog dođemo do konačnog interesa gde bi sve stranke podržale tu orijentaciju ukoliko vlast presudi da to bude potreba a ne da bude iznuda – da se uvedu sankcije Rusiji. To podrazumeva i drugi prilaz Kosovu, drugi prilaz problemu Bosne, drugi prilaz i drugačiji razgovor i sa Crnom Gorom i sa državama u okruženju i to bi značilo konačno pomirenje. Mi u Forumu smo nastali u okviru te politike i ne mislimo da odustajemo od toga.
