Piše: Aleksej Kišjuhas
Tresli se izbori, rodila se desnica? Ona tvrda, nacionalistička, sirova, organska, ekstremna i ultraška. Radikalna, kao i radikalska.
Jer, uz dve najveće, najpopularnije i takođe desničarske liste, Srpske napredne stranke (43 odsto) i Ujedinjenih za pobedu Srbije (13,5), u Skupštinu naše Republike penetriraju i tri liste ekstremne desnice – tzv. Nada (5,4), Dveri (3,8) i Zavetnici (3,7). Njihovi predizborni programi bili su doslovno identični i paradigma gubitnika globalizacije. Živeo srpski seljak i preduzetnik, patrijarhalne ili porodične vrednosti, te narodna država i Velika Srbija, sve sproću evropskih pedera i nevladinih organizacija. I ne damo Kosovo, već davajte kralja. Hoćemo Rusiju, a nećemo NATO i Evropsku uniju. I dogodine u Prizrenu, Banjaluci i Kninu. Možda Vojislav Šešelj u Skupštini Srbije više nije glavom, bradom i trbuhom, ali zato jeste – duhom.
EPIDEMIJA DESNILA: Umesto da se desničarskoj partiji na apsolutnoj vlasti, kao prirodna opozicija i kontrapunkt, suprotstavi nekakva građanska levica, proevropskim na antievropski diskurs, te kosmopolitskim na nacionalistički svetonazor – dobili smo šipak. Srpsku koaliciju Nada, Srpski pokret Dveri i Srpsku stranku Zavetnici u Skupštini Srbije. A u čemu je tačno razlika ili ta opozicija, moliću lepo? U tome koliko četnika staje na vrh igle? Naša alternativa jeste još više jednog te istog srbovanja i antimodernizma – samo za nijansu ekstremnije. Brže, jače, bolje. Kad se saberu rezultati ovih ultradesničarskih opcija, oni osvajaju više glasova od (navodno) desnog centra Ujedinjene opozicije. A izvesna Milica Đurđević Stamenkovski više glasova od sekularne profesorke i doktorke bioloških nauka Biljane Stojković, inače odvažno jedine leve i proevropske kandidatkinje u izbornoj ponudi. Ovako je parlament Srbije postao najkonzervativniji, najdesniji i najantievropskiji u Evropi, u oštroj konkurenciji između Mađarske i Poljske. Pa je i Kraljica Drame, Aleksandar Vučić lično, bio izjavio da se „Srbija dramatično pomerila udesno“.
Odakle ova epidemija – desnila? Prosti analitičarski odgovor je rat u Ukrajini, pa i epidemija korona virusa. To jest, vaskolika kriza, u kojoj se građani navodno vraćaju konzervativnim vrednostima vere i nacije, porodice i zajednice. Kao da su od istih nekad i negde bili odlazili? Ali u svim evropskim društvima, ruska agresija na Ukrajinu proizvela je upravo antiruska (tj. antiputinovska) osećanja. U svim, osim u Srbiji, gde neskriveni putinoljupci i ruskokolonaši beleže nadnaravne izborne uspehe. Zatim, još jedan prosti odgovor glasi – masovni mediji, odnosno predizborna propaganda. I zaista, ovaj triling ekstremnih desničara – Nada, Dveri, Zavetnici – zadobija nesrazmerno mnogo televizijske pažnje u poslovičnom medijskom mraku. A oni zauzvrat krajnje sporadično kritikuju vlast, već jedino opšti društveni milje i mizanscen, svojim desničarskim opštim mestima o tradiciji, identitetu, selu i kosovskom zavetu. U njihovim kampanjama, indikativno češće su cipelareni komunisti i Josip Broz Tito, nego naprednjaci i Aleksandar Vučić.
STABILNA EKSTREMNA DESNICA: Međutim, nije to počelo predizborno prekjuče. Mediji su ovakav rezultat negovali decenijama. Prorežimski ružičasti i srećni TV kanali u našem društvu već godinama, i nacionalno frekventno, u narod pumpaju neskrivenu rusofiliju i evropofobiju. Antizapadnjaštvo i antikomunizam, reklamirajući istrorijske nepravde koje valja ispravljati ognjem i mačem. I militantno desničarenje raznih opskurnih likova, od Milice Zavetnice, preko Dragoslava Bokana, do Branimira Nestorovića. Koji je, uzgred, u foto-finišu kampanje bio pozajmljen šatro opozicionim Dverima. Drugim rečima, već najmanje deset godina, ekstremna desnica u Srbiji se izdašno normalizovala i mejnstrimovala. Zalivala, negovala i đubrila po viralnim Ćirilicama i Večernjim novostima. Pa zašto se onda iznenađujemo, razočaravamo, cokćemo i kršimo prste?
A možda je i srpska nacionalistička desnica oduvek tu, samo se u nedelju drugačije (pre)rasporedila? Otvoreno najavljujući ratove, velikosrpski nacionalista Slobodan Milošević ubeležio je čak 3,2 miliona glasova 1990. ili pre 32 godine. Nakon što je te ratove izgubio, on i dalje osvaja čak 1,8 miliona glasova na izborima 2000. Zatim, nacionalista Tomislav Nikolić (SRS) osvaja 2,2 miliona glasova 2008, a Aleksandar Vučić (SNS) dva miliona glasova 2017. godine. I to je tako. I upravo sada je osvojio oko 2,2 miliona umova i srca glasača u Srbiji. Dakle, od 1990-ih do danas, u srpskom društvu ili svetu uporno baratamo sa najmanje dva miliona tvrdo nacionalističkih i/ili stabilno desničarskih birača. Šta su onda nekakvi ad hok Zavetnici kao šatro iznenađenje? Slično tome, Šešeljevi radikali su 2016. ostvarili preko osam odsto glasova, što je identično kao i DSS sa Dverima danas. U tom smislu, stabilna je i naša ekstremna desnica, hvala na pitanju, samo je desničarski politički inženjering sada malo drugačiji.
Ali zašto je politička desnica ili Desna Srbija toliko uspešna u našoj Republici? U čemu je njihova tajna ili kumst? Onaj dublji odgovor na ovo značajno pitanje tiče se i ljudske psihe, odnosno moralne psihologije čoveka. A ne samo tekućeg rata u Ukrajini, koronavirusa ili propagande sa medija sa nacionalnom frekvencijom. Prema studiji Politički mozak (2007) psihologa Drua Vestena sa Univerziteta Emori, desničari su politička opcija koja poziva na – sveto. Ne samo na boga, veru ili crkvu, već i na svete simbole nacije poput države, zastave i vojske. Na porodicu i decu, i na emocije i stomak, umesto hladne kalkulacije i mrskog razuma ljudskopravaša. S druge strane, levica je opcija profanog, odnosno sekularnog života i materijalnih interesa. Za liberalnu levicu ili centar, glasači su poput racionalnih potrošača, i zato se toliko oslanjaju na istraživanja javnog mnjenja. I beskičmeno prilagođavaju popularnim stavovima koji će matematički ubediti 51 odsto glasača da kupe ili konzumiraju njihovu političku ideju. Međutim, politika je pre religija nego – šoping. I što desničari i konzervativci mnogo bolje osećaju ili razumeju.
ETNONACIONALNE PATRIOTE: Ili, prema psihologu Džonatanu Hajtu sa Univerziteta Virdžinija, postoji tačno pet moralnih temelja u psihologiji ili arhitekturi ljudskog uma. U pitanju su: briga, pravda, odanost, autoritet i svetost. Svaki od njih je prirodno evoluirao, odnosno nastao kao adaptivni odgovor na neki izazov iz ljudske prirodne istorije. A ti su izazovi, redom: nega dece (briga), recipročni altruizam (pravda), grupna kohezija (odanost), društvena hijerarhjija (autoritet), i emocija gađenja (svetost). Dakle, ovi univerzalni moralni temelji ili fundamenti, naprosto su ugrađeni u naše genome, umove i ponašanja. I tako već stotinama i stotinama hiljada godina.
A kakve to ima veze sa našom političkom desnicom i levicom na nedavnim izborima? Pa, ima razne i goleme. Zato što politička levica obično miluje ili okida samo prva dva moralna temelja ljudskih bića – brigu i pravdu. Dok, s druge strane, politička desnica podjednako razmatra svih pet moralnih temelja odjednom. I zato je u startnoj prednosti, pa i beše toliko uspešna i atraktivna za našeg glasača, odnosno Petra Petrovića sa uplatnice za Republičku administrativnu taksu ili RAT. Politička desnica se, dakle, obraća i ljudskoj intuiciji i emocijama, našem stomaku i našim preponama. Jednom prirodnom osećaju za grupnu koheziju, društvenu hijerarhiju, i za moralna gađenja prema raznim liberalnim, otuđenim, i homoseksualnim Evropama. Dok demokratija i ljudska prava ne šašolje naše ganglije, pa „ustavni patriotizam“ Biljane Stojković nije imao šanse pred onim etnonacionalnim patriotizmom. Jer koga briga za Ustav i demokratiju kad otimaju Kosovo i gori Hilandar, zar ne?
Uprkos velikoj izlaznosti građana na izbore, Srbiji se nije dogodio narod, već – narodna desnica. I koja, u nedostatku adekvatnije životne radosti, radije masturbira na mitološke svetinje, nacionalističke fantazije i velikosrpske polucije. Na tanatos umesto erosa, mrski post umesto mrsa, nebo umesto zemlje, žrtvu umesto sreće, krv umesto serotonina, i smrt umesto života. Nakon izbora, mnogi apstinenti se razotkrivaju kao desniji od već desnog. A naše društvo kao duboko patrijarhalna, konzervativna, ksenofobna, antizapadna i antimoderna politička zajednica. Rašivena rupa na evropskom ćilimu, dalekovidim rečima zaboravljenog Tomislava Nikolića. Stotinu mu zaustavljenih modernizacija, na izborima za predsednika republike, gomiletinu glasova osvajaju oni koji bi da vraćaju monarhiju i kralja? Tog arogantnog smotanka koji ni srpski jezik nije kršteno savladao? Ne progovara li to koješta o našoj (dez)orijentisanosti u prostoru i vremenu? Mi ostajemo većinski desničarsko, polufeudalno i predmoderno društvo koje zdušno priziva čvrstu ruku i autoritet, harizmu i vezu, šamar i psovku, patnju, glib i najlonsku kesu, te prezir i gađenje prema svemu drugom i drugačijem. Vaskoliko ugrađivanje i rešavanje, kao i ženu u kuhinji, Kosovo u Srbiji, kralja na vlasti, Putina na majici, vođu navijača kao idola, i sportsku kladionicu kao izvor dodatnih prihoda. I zato nije u pravu Vučić. Republika Srbija se nije „dramatično pomerila“ udesno. Ona je tamo davno odvučena i zakopana, ili je tamo oduvek bila.
(Dnevni list Danas)
