Zoran Ostojić
NATO je 1999. Srbiju i Crnu Goru bombardovao bez odluke Saveta Bezbednosti UN. Obrazloženje je bila humanitarna katastrofa na Kosovu i sprečavanje mogućeg genocida (posle Srebrenice). Svoju vojnu akciju NATO je zvao „vazdušna kampanja“, a ne rat. Mi smo to zvali „ničim izazvana agresija NATO-a“
Rusija je napala Ukrajinu 24. februara sa kopna, mora i vazduha da bi je „denacifikovala i demilitarizovala“ i sprečila genocid nad Rusima u delovima Ukrajine koji su još od 2014. pod ruskom kontrolom. Svoju vojnu akciju Moskva ne zove rat već „specijalna vojna operacija“. Ukrajinci, kao i mi pre 23 godine, smatraju da je u pitanju „ničim izazvana agresija Rusije“.
Posle 78 dana, NATO bombardovanje SRJ zaustavljeno je usvajanjem Rezolucije SB 1244 koja je doneta u skladu sa glavom VII povelje UN koja nalaže upotrebu oružane sile za njeno sprovođenje. U njoj piše da se na Kosovu „odvija humanitarna tragedija“ tokom bombardovanja, ali i pre njega. Da SB osuđuje „nasilje nad stanovnicima Kosova, kao i terorističke akte bilo koje strane“, da na Kosovu ima ratnih zločina, te „podseća na mandat Haškog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviju“, kao i da „situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti“. U R1244 su nabrojane sve prethodne rezolucije SB koje Milošević nije poštovao. Uključujući i onu iz maja 1999. kao i Saopštenje Generalnog sekretara UN iz aprila 99. kada je bombardovanje već uveliko bilo u toku.
Dakle sve prethodne rezolucije su Rezolucijom 1244 naknadno povezane sa glavom VII povelje UN. U slučaju ruske agresije na Ukrajinu Generalna Skupština UN je usvojila Rezoluciju za mir u kojoj se „izražava najdublje žaljenje zbog invazije Rusije na Ukrajinu i zahteva od te zemlje da odmah prestane sa pretnjom i upotrebom sile protiv Ukrajine kao i da odmah, potpuno i bezuslovno, povuče sve vojne snage sa teritorije Ukrajine u njenim međunarodno priznatim granicama.“ U rezoluciji se takođe „izražava i žaljenje zbog umešanosti Belorusije u nezakonitu upotrebu sile protiv Ukrajine“.
Za ovu rezoluciju je glasala 141 zemlja (od 193) uključujući i Srbiju. Protiv je bilo 5 zemalja. Toliko o međunarodnom pravu. A sada o propagandi. Dakle o onome što nije nužno istina.
U svetu, posebno u Srbiji, ima dosta ljudi koji bombardovanje SRJ i tada, a i danas kvalifikuju kao „ničim izazvanu agresiju NATO-a“, iako u R1244 jasno piše šta se pre njenog usvajanja na Kosovu dešavalo. Većina takvih u Srbiji danas ne prihvata stav Ukrajine da je i ono što se danas dešava u njihovoj državi – „ničim izazvana agresija Rusije na Ukrajinu“. Već takvi putinofili, rusku agresiju nazivaju onako kako je to agresor formulisao – „specijalna vojna operacija“. I time svesno ili nesvesno daju legitimitet bombardovanju SRJ iz 1999. Čak i pre donošenja R1244.
A oni koji su bombardovanje iz 1999. nazivali „humanitarnom ili vazdušnom kampanjom“, danas rusku invaziju na susednu zemlju zovu „agresijom“.
Ali oni se pozivaju na Rezoluciju UN od 2. marta ove godine za koju je glasalo tri četvrtine zemalja koje su članice UN uključujući i Srbiju.
Kao i na privremenu meru Međunarodnog suda pravde UN kojim je naloženo Rusiji da prekine agresiju i povuče vojsku sa teritorije Ukrajine.
I na kraju o žrtvama obe agresije.
Naša država i dalje ne želi da objavi tačan broj žrtava NATO agresije, iako su sve te žrtve, zbog tada potencijalne ratne odštete, popisane i dokumentovane.
Pošto je zbog R1244 takva tužba otpala, nekome i danas ne odgovara da se sazna da je za 78 dana NATO bombardovanja poginulo 300 vojnika i policajaca i 454 civila. A od civilnih žrtava 217 Albanaca i 209 Srba i Crnogoraca. Toliko o poštovanju naših žrtava.
Ove godine je, upravo zbog ruske agresije na Ukrajinu, u tipskom tekstu koji se već 22 godine objavljuje u svim našim medijima, povećan broj je civilnih žrtava NATO bombardovanja SRJ u odnosu na prethodne godine. I dodato dosta toga što nije bilo ranijih godina. U svim tim vestima, u stvari samo u jednom tekstu koji svi objavljuju svakog 24. marta, ukupan broj žrtava obično je bio „između 1.200 do 2.500“. Mada je bilo i godina kada je broj žrtava bio „između 800 i 3.500“.
Ali pre neki dan tajanstveni info servis (verovatno vojni) tvrdi da je samo civilnih žrtava 1999. bilo 2.500. Bilo bi interesantno da istraživački novinari analiziraju sva saopštenja koja su o žrtvama NATO bombardovanja svakog 24. marta objavljena u ove 22 godine. Ima tu ozbiljnih „nijansi“.
Jedino nema tačnih brojeva. Njih ćemo čekati do 2024. godine kada će NATO, posle 25 godina, otvoriti svoje arhive.
Kakva bruka države i nepoštovanje žrtava Srbije i Crne Gore iz 1999!
Kada saznamo ukupan broj žrtava rata u Ukrajini, što će biti odmah po njegovom (kakvom god) završetku, moći ćemo da i po ovom (tragičnom) kriterijumu objektivno uporedimo ove dve agresije.
Autor je slobodni novinar
(Izvor: Dnevni list Danas)
