Dinko Gruhonjić
U Novi Sad sam, sticajem ljubavnih okolnosti, došao da studiram 1990. godine. I tu ostao jer se ispostavilo da je Saška ljubav moga života.
Dve godine kasnije, kada je počeo napad na moju Bosnu i Hercegovinu, kada je nacionalistička bagra dočekala svoju priliku, izmilela iz mišjih rupa i spržila Jugoslaviju (ne, nije se Juga „raspala“, ubili su je, vrlo planski i vrlo smišljeno!), pomislio sam – spasila mi je život, jer da je nisam upoznao (Supetar na Braču, 1989), studirao bih u Sarajevu i pitanje je da li bih preživeo. Malo kasnije, shvatio sam da bi za nas oboje bilo bolje da je ona, štajaznam, bila iz Švedske, Švajcarske ili Australije.
Ali, kada sam se već obreo u čudnovatoj i za mene potpuno stranoj zemlji zvanoj Vojvodina, u kojoj sam pre toga bio jednom u životu, na jedan dan, na nekoj ekskurziji sa 14 godina, kada me zaprepastio hor žaba iz Velikog bačkog kanala u hotelu „Elan“ u Srbobranu, nije bilo druge nego da preko noći postanem autonomaš. To jest, ne da postanem već da ostanem, jer sam i u Banjaluci, kao večito za politiku zainteresovani klinac, vazda nešto gunđao protiv centralizma koji je dolazio iz Sarajeva. Rečeno-učinjeno i od tada do danas sam pošteni vojvođanski autonomaš iz redova Bosanaca.
Što, ruku na srce, ume da izazove podozrenje i pogled ispod oka kod pojedinih „rođenih Vojvođana“ a posebno kod tzv. nobles Novosađana, mahom smešnih skorojevića. Reč je o ljudima koji se uvek i iznova iznenađuju kada ih nekim čudom put odnese u moju rodnu Banjaluku, ili u Sarajevo, Tuzlu, Mostar, pa se odande vrate „oduševljeni“ što u Bosni postoje i Gradovi. No, to više govori o njima nego o nama. Da budem iskren, meni je svejedno, sve dok mi je pod nogama asfalt.
Novi Sad je odavno postao moj Grad, jer Grad je tvoj samo ako u njemu žive ljudi koje voliš i do kojih ti je stalo. Baš kao što je i kuća dom samo ako u njoj žive tvoji najvoljeniji.
Za ove 32 godine živeo sam svugde, dok se, nakon 14 godina nomadskog života po studentskim domovima („Slobodan Bajić“, u vreme dok je bio nešto poput današnje „Promenade“, glavni tržni centar u Gradu, u kojem smo bili jedni od veoma retkih studenata), Klisa, Novosadskog sajma, Beogradski kej, Radomira Raše Radujkova, Stevana Mokranjca, sve do toliko željenog povratka na Liman. Pa makar bio i Liman 3, jer ovi sa Limana 1 i 2 tvrde da iza „Šumice“ prestaje Liman mada znam neke drage pojedince koji su tako pričali pa ih evo sada u mom komšiluku na Limanu 3. Dakle, ja sam naturalizovani Limanac!
I, da vam pravo kažem, ne volim da mrdam sa Limana u ostale delove Grada, bez preke potrebe. Jer tu mi je sve: i stan, i fakultet na kojem radim, i NDNV na Spensu, i Štrand, i „Beza“, i Kej… Ne volim da mrdam s Limana bez preke potrebe jer onda moram da se suočim sa urbanističkim rusvajem koji je ovladao Novim Sadom. Ovi naši „kontroverzni biznismeni“ su očito prva generacija koja je zaradila veliku lovu pa samim tim nisu u stanju da smisle bolji način za investiranje i pranje love sem ulaganja u nekretnine. Ne volim da mrdam s Limana jer se Liman drži (i pobeđuje na izborima za mesne zajednice!) i jer još uvek čuva obrise onog Novog Sada koji je važio za urbanistički najuređeniji Grad u Jugoslaviji.
Otkako sam se 1990. godine sasvim slučajno preselio u Novi Sad, Grad se udvostručio i po broju stanovnika i po prostoru koji sada zauzimaju kuće i naročito zgrade i zgradurine. S druge strane i naizgled paradoskalno, moj lični osećaj je da Grad postaje sve manji i manji. Istovremeno – da pojačamo paradoks – ja znam da će ih Novi Sad na kraju pripitomiti. Ne zato što sam lokal-patriota, već zato što sam vernik: verujem u fenomen koji se zove Grad.
(Dnevni list Danas)
