BEOGRAD, 9. marta 2022. – Jubilej možda najbolje pobune u Srbiji (koja je zloupotrebljena i upropašćena kao i sve pre i posle nje) nije „na nulu“, ali valja se podsetiti na dan časne narodne pobune koju su od naroda preoteli/prisvojili Vuk Drašković i njegova bradata partija Srpski pokret obnove (SPO).
Hroničari nikad ne zaboravljaju reći da su devetomartovske demonstracije 1991. godine „jedan od najsvetlijih datuma u istoriji srpskog naroda“ jer je, vole da ističu, ogroman broj ljudi na protestu u Beogradu „pokazao odlučnost da se bori za Srbiju na Zapadu i za evropske vrednosti a protiv istočnjačke autokratije i totalitarizma“.
Tu smo. Dakle, zapad a ne istok.
Pre godinu dana Draškovićeva privatna partija saopštila je da su ciljevi koji su tada postavljeni aktuelni i danas, još da ostaju putokaz da Srbija mora ući u Evropsku uniju (EU) i nastaviti da se evropeizuje iznutra. SPO dalje pojašnjava da to znači da nije došlo do „potpunog raskida sa praksom delovanja službi bezbednosti nastalih u vremenu totalitarizma i njihovog oslanjanja na strani centar moći, čiji je cilj stalno izazivanje ratova i sukoba, osvajanje tuđih teritorija i gušenje nacionalnih prava naroda i demokratskih prava građana“. Ipak, lider te pročetničke stranke drukčije je govorio na mitingu održanom u leto 1990. godine na Gatačkom polju.
Sve bi to nekako i prošlo da Drašković nije naplatio (od Slobodana Miloševića!) viku u megafon sa balkona Narodnog pozirišta, pozivajući na rušenje „TV Bastilje“ recimo. Taj isti „borac“ za promenu sistema beše ministar inostranih poslova u režimu koji je demontiran toliko da prepravka ne bi mogla da se vidi ni najvećim teleskopom.
Tokom „Draškovićeve bune“ poginuli su učenik Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Povređenih je bilo na stotine. Prilikom Kosovićeve sahrane u Popovom Polju, u Hercegovini, njegov brat Milenko rekao je dopisniku Borbe da su Nedeljka „smakli“ Vukovi kako bi se smrt pripisala Miloševićevom režimu.
Pale su i četiri ostavke, regularno u Narodnoj skupštini, među njima je strdao i goropadni ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović.
Godinama unazad Drašković bi sa nekoliko pristaša položio cveće kod spomenika Knezu Mihailu na Trgu republike kojem nije uspeo da predene ime Trg slobode i sve bi iuvek zgledalo pomalo jadno.
Neki se i dalje busaju u prsa ističući zasluge za Deveti mart, a većina zaboravlja jednu hrabru damu, kojoj sam jedino malo zamerio što je prkosno stojeći ispred bodenog topa podigla tri prsta. Ta dama, Dragana Milojević-Srdić, najsvetliji je simbol časti i hrabrosti otpora diktatorskoj vlasti tog 9. marta 1991. godine.
Kratko podsećanje na taj dan njoj je posebno namenjeno. Nažalost, otišla je prerano, u šezdesetoj. Ostaće uspomena i fotografija čuvenog fotoreportera Borbe Predraga Mitića.
Dragan Banjac
