Umesto dekosovizacije politike, dogodila se depolitizacija javnosti.
Piše: Nikola Samrdžić
Izbori nisu široka društvena tema. Nema usijanih debata, da nisu lične, i vezane za koruptivne radnje. Budžet je kazan, umesto opšteg dobra. Pa ko kako zahvati, i napuni stomak i džepove.
Svaki nov naraštaj političke elite popunjava se iz korpusa društvenih marginalaca koji obećavaju da u „normalnoj“ Srbiji „naši“ neće biti kao „njihovi“. U predizbornoj trci s reformisanim radikalima ta poruka nije samo opšte mesto, nego i stvarnost.
Vučić je uzmutio i usisao sav konfliktni i tranzicioni talog kojim je doveo do ruba uništenja ekonomske resurse, životnu sredinu, finansije, medije, zdrav razum i obrazovanje. U odsustvu konkretnije ponude izostaje, međutim, i energija koju je potrebno uneti u promene. Nema obećanja o mehanizmima koji će obezbediti da se promene sprovedu.
U referendumskoj atmosferi, mi ili oni, i obratno, to nije moguće, ali su lideri koji su preuzeli izborni proces, i u vlasti i u opoziciji, za takvo stanje politički odgovorni. Satirale su se sve alternative koje nisu narodnjačke i populističke, od nedavača Kosova do nedavača litijuma. Establišment koji je izveo velike promene 2000-2008. počeo se gasiti s prvom evropskom krizom, i danas ne postoji. Politička i mentalna regresija nije obuhvatila samo Srbiju, ali samo Srbija nije u stanju da je zaustavi.
Verovatno postoji većina koja želi veće i sigurnije prihode, uređene institucije, ekonomske slobode ili socijalnu zaštitu, manje smeća i zagađenja, ali je nejasno kako će se očekivanja od promena, ako ih ima, sistemski obezbediti. Obećanja, umemo i možemo sami, podsećaju na antihašku kampanju, da smo navodno u stanju da Miloševiću sudimo sami. O istoj pojavi svedoče aktuelne, skandalozne presude, koje su podrška režimskim delikventima. Ima naznaka i o jednome širokom opredeljenju, da se vrati Miloševićeva spoljna politika, ali da nas, umesto rudnika i fabrika, izdržava neka nevidljiva ruka.
Bez vizije o novoj ekonomiji, nema ni nove politike. Srbija se divi Putinu, ali smeta kad se Vučić dere, i preti. Politička šizofrenija se pažljivo negovala, kako bi se javnost depolitizovala. Milošević je morao da ode u Hag ne samo jer je to bila obaveza, mi sami nismo u stanju da završimo nijedan od važnih poslova. Miloševića smo oterali tako da se on, nikad jači, sa svakim svojim banditom, vrati kroz prozor.
Zato EU i NATO nisu teme ovih izbora. Poslednji put je evropska dilema bila u ponudi iste 2008. kad je, umesto integracije, krenula uzurpacija institucija. Nije Vučić slučajno usisao, kupio, pacifikovao svaku liberalnu alternativu, ne samo njemu, nego celom političkom sistemu. On dobro zna da svi ostali nisu opozicija, nego smena straže koja će, umesto njega, da upravlja mišljenjem i resursima.
Toliko smo se srozali, da je promena vlasti sama po sebi jedini cilj i smisao izbornog procesa.
danas
