Piše: Snežana Čongradin
Pre pet godina, kada je Aleksandar Vučić osvojio prvi predsednički mandat, više od pedeset hiljada Bošnjaka iz Sandžaka glasalo je za njega.
Poverenje koje je Vučić, opterećen ratnohuškačkom prošlošću od koje se već dve decenije nikada nije, ne samo ogradio, već i priznao svoju odgovornost i ulogu koju je u tom najmračnijem istorijskom periodu Srbije odigrao, Bošnjaci su mu, ipak, pre samo pet godina, ukazali.
Biti Bošnjak i musliman u Srbiji, u kojoj su od raspada Jugoslavije na ključnim pozicijama, kako u politici, kulturi, obrazovanju, sve vreme, u manjoj ili većoj meri, ratni a potom tranzicijski profiteri, siti i prezadovoljni zbog pogodnosti koje su dobili na smrti, gladi, destrukciji i nasilju nad građanima druge nacionalnosti i vere, a samim tim i nad sopstvenim, neizostavno je mučan život, pod neprikosnovenim i tvrdim strahom.
Pogotovo jer već deset godina u Srbiji vlada hibridni režim Aleksandra Vučića, političara odgojenog i razvijenog u „duhu“ osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.
Vučića, koji je uveliko i konačno prepoznat i u široj perspektivi od ovdašnje kao autokrata i onaj koji kontroliše i upravlja gotovo svim društvenim procesima.
Da li kao direktni iznositelj ili spontani uzročnik u kontekstu posledičnog odigravanja tragičnih i onespokojavajućih fenomena čiji je utemeljitelj, nije ni važno.
Događaji u poslednjih nekoliko meseci, od očiglednosti da država i policajci u civilu čuvaju i brane mural posvećen Ratku Mladiću, najvećem balkanskom krvniku i izvršitelju genocida nad Bošnjacima tokom devedesetih godina, od nekolicine nenasilnih građana koji se protive veličanju zločinaca, preko evidentne povezanosti klerofašističkih, nasilnih i brutalnih desničarskih organizacija zaduženih od strane „duboke države“ za napadanje pripadnika nacionalnih, verskih i ostalih manjinskih grupa u ovdašnjem društvu, izražavaju, i osetljivijem i privilegovanijem posmatraču prilika, ispostavljaju jasne predikcije budućih tragedija.
Tako je ceo aktuelni, korupcionaški režim, koji i dalje uspeva da ne bude očigledan najvećem broju siromašnih i unesrećenih građana, usled izloženosti strahovitoj manipulaciji glavnih političkih aktera, podaničkih delatnika i čuvara najpre interesa autokrate Vučića, a time i svog, zasnovan na mrziteljskoj, najprimitivnoj, nečovečnoj i zločinačkoj ideologiji ubijanja, prebijanja i satiranja onog „drugog“.
Čuvanje nelegalnog, krvavog bogatstva stečenog na temeljima najstrašnijih zločina na evropskom tlu u modernom dobu i dalje se odvija na liniji i razvoju velikosrpske ideologije, čije su posledica desetine hiljada mrtvih, raseljenih i osiromašenih ljudi, koji se ne prepoznaju niti se mogu na bilo koji način odrediti kao Srbi, Bošnjaci, Albanci…, osim u insistiranju lopova i političkih hulja na takvoj odvojenosti.
Parazita na grbači raspalih i prokletih sudbina građana, njihovih robova za prilike uživanja u bogatstvima i životima kakvi su nezamislivi u ovdašnjim logoraškim uslovima u kojima se nalazi najveći broj običnih ljudi.
Kulminacija nesreće, direktno posledičnog i sistematičnog usmeravanja pravca odvijanja društvenih okolnosti, dogodila se pre, uoči i tokom pravoslavnog Božića.
Kada su ti siromasi, ljudi ispunjeni mržnjom kao zamenom za sreću i toleranciju zbog prilike da žive u sredinama u kojima su prisutni ljudi o čijoj tragediji, progonu, strahu i diskriminaciji svedoči kompleks istorijskih i aktuelnih događaja, pa mogu da izraze svoje saosećanje i određenje suprotno nacionalističkom divljanju.
Nad Sandžakom i Republikom Srpskom se poslednjih dana nadvila tama spremnosti da se ponove ubistva i nasilje nad ljudima samo zato što su rođenjem određeni – nacijom i verom – okvirima u službi lopovčina, pripadnika preovlađujuće političke, kulturne i obrazovne elite.
Juče je predsednik Srbije, nositelj i paradigmatičan slučaj ratnohuškačkog profitera, jedinstven po tome da je opstao kao lider države, trideset godina od početka takvog necivilizacijskog a navodno političkog izraza, inspirator genocida nad Bošnjacima, otputovao u Priboj i rekao sledeće: „Ja neću da vam kažem skidaj hidžab, iako bi me slavila cela Srbija.“
Od takve izjave, privilegovani da obuhvate kontekst u kojem tako nešto kaže podanik i promoter zločinstva nad muslimanima, neizostavno hvata nesvestica od sramote i straha od novih formi izražavanja nasilja.
Došavši da istakne kako je poziv na paljenje džamija nedopustivo, što je i izgovorio, Vučić je u zlu i gluposti potom jasno naznačio i razdvojio „nas“ i „njih“, odnosno odredio ulogu Srba kao dominantnu i glavnu a ostalih – muslimana i Bošnjaka – kao nekakvih komšija.
„Kao što volimo naše svetinje, moramo da poštujemo i ono gde naše komšije odlaze da klanjaju.“
Ničega spornog u izjavi, samo da je nije izgovorio onaj koji se nikada neće pokajati za svu nesreću i bedu, strah i glad ljudi kojima vlada.
(Danas)
