Borivoj Erdeljan
Crkva Hristovog rođenja u Vitlejemu nije na listi svetske baštine u opasnosti, otkad je pre nešto više od dve godine zamenom krova, prvi put posle posle 1480. hram zaštićen, velikim delom i restauriran. uz otkriće vekovima „izgubljenih“: mozaika i drugih belega duhovnosti i umetnosti – prezidanih ili premalterisanih.
Ali, još predstoje radovi u tesnoj pećini nad kojom je hram, u kojoj je – pred pravoslavnim oltarom i kandilima u srebrnoj, sa simboličnih četrnaest krakova zvezdi utisnutoj u mermernu podnu ploču – jedno od najsvetijih molitvenih mesta svih hrišćanskih hodočasnika.
Hronike beleže da su zvezdu, sa natpisom na latinskom, o rođenju Isusa Hrista na ovom mestu postavili katolici 1717., a da su je uklonili grčki monasi 1847., a onda su turske vlasti šest godina kasnije izradile i postavile novu okruženu kandilima – od kojih šest pripada „suverenitetu“ pravoslavaca Jerusalimske grčke patrijaršije, četiri katolicima, a pet Jermenima.
Do danas se nailazi na opise da je „krađa zvezde čak bila kritična varnica za početak Krimskog rata 1853., koji je ruska carevina objašnjavala i kao „zaštitu prava hrišćanskih manjina u Palestini“.
Prvu bogomolju su, inače, u četvrtom veku kao zadužbinari podigli rimski car Konstantin i njegova majka carica Jelena, da bi je posle spaljivanja i rušenja tokom ustanka Samarićana u šestom, u novom obliku i veličini zidao vizantijski car Justinijan (vladar od 527. do 565. godine).
Otud Hram rođenja odoleva vremenu, prirodnim nedaćama, zemljotresima i požarima, ratovima, razaranjima od ljudske ruke.
Ali, zabeleženo je i da je kalifa Omar 638. godine, pošto je osvojio Vitlejem, svoju molitvu islamskog vernika obavio u jednom uglu crkve Hristovog rođenja, potom naredivši da „hram ostane mesto molitve hrišćana“.
Sada je potrebno još do pet miliona dolara (od 2013. je utrošeno petnaest) i što skorije okončanje pandemije kovida da se neimarski posao potpuno dovrši. Neophodna je pre svega pravoslavno – katolička saglasnost.
Najveća prepreka bilo kakvoj obnovi, pa i održavanju najznačajnijih hrišćanskih svetilišta veoma dugo, stolećima je bila nesaglasnost različitih crkava o vlasništvu, pravima i nadležnostima, koja lagano popušta.
Pre skoro tri stoleća osmanski sultani, tadašnji vladari Palestine, morali su status quo fermanom da nametnu „međusobno primirje crkvenih otaca i nedodirljivost poseda“, na „položajima“ kakvu je 1757. Osman Treći zatekao među podeljenim hrišćanima, što je samo potvrđivano dopunama u dva nešto kasnija dekreta.
Potom je to i odobravano u potonjim međunarodnim ugovorima, recimo – nalaze pažljiviji istraživači – na Berlinskom kongresu (1878), pa i posle prvog izraelsko – arapskog primirja 1949. godine.
Kako je utemeljeno, pravoslavci (grčke jerusalimske patrijaršije), Jermeni svoje jerusalimske patrijaršije i katolici – franjevci dele upravu nad kompleksom bogomolje rođenja u Vitlejemu. Katolička crkva Svete Katarine u sadašnjem obliku iz devetnaestog veka zapravo je naslonjena na drevni hram iznad kompleksa podzemnih kapela.
Držeći se Status quo zapovesti svi moraju da se drže propisanog korišćenja prostora i vremena bogosluženja.
„Mrvice“ molitvenog kućnog reda pripadaju i podstanarima – sirijskim duhovnicima i koptima. „Kad je blagoslovom trojice čuvara crkve 2013, počela obnova krova koji je vekovima prokišnjavao, svi su bili svesni istorijskog značaja opasnog poduhvata“, podseća uz ovogodišnje božićne dane Katolički novinski servis.“To je zapravo bio trenutak kad se prvi put posle skoro 540 godina nešto radilo na zaštiti crkve na mestu gde je Hristos rođen.“
Arhitekta i palestinski diplomata Kula Dajbs, izvršna direktorka Vitlejemske fondacije za razvoj najavljuje početak nove ere. Kaže da je „počelo od krova, ali smo otišli mnogo dalje.
„Franjevac Ibrahim Faltas iz katoličke organizacije Čuvara Svete zemlje ukazuje kako je saglasnost trojice poglavara o Vitlejemu dovela i do obnove Crkve Hristovog groba u Jerusalimu, dok Klodet Habs, profesorka i istaknuta bliskoistočna mirovna aktivistkinja zaključuje da „crkve pokazuju sposobnost da zajednički rade, idu ka cilju, ne samo kao simboličnoj nadi već šaljući poruku da je pomirenje, za dobro svih naroda, ostvarivo“.
Zapis, od tačno pre jednog veka, kazuje da je 1922. u poslednjoj godini osmanske vlasti, u tadašnjoj Palestini hrišćani činili jedanaest odsto stanovništva. Današnji statistički podaci su – nepuna dva.
U Vitlejemu, po agencijskim izvorima, pre deset godina četiri petine građana bili su hrišćani, sada je jedan od petoro.
Ovozemaljske tegobe su nepresušne.
(Danas)
