Piše: Dragan Banjac
Jutros gledam najavu današnjih događaja agencije Beta. Prva, Rio de žaneiro – Novogodišnji vatromet. Druga, najava događaja iz Moskve – Nvogodišnji vatromet? Ne, nego govor Vladimira Vladimiroviča. Novogodišnji! Treća najava odnosi se na Berlin, gde će Nemcima nešto da poruči njihov kancelar Olaf Šolc. Četvrta: Srbija – Doček Nove 2022. godine.
Teško poverovati da ovaj vaš/naš neće da se prikaže danas. Razmišljam da pozovem kolegu Vladu Mareša koji je dežurni urednik pre podne i zamolim ga da uturi lažnu vest da će AV večeras raspamećene Srbe i ostale naše „zabavljati“ na svim televizijama u vremenu od 19 do 23:59:59 časova po cajtu balkanskom. Odustajem.
Čujem da je pre dva dana Ono pričalo o razvoju zemlje u idućoj godini. Nisam slušao. Ne mogu da ga slušam (i gledam), jedino mi ostaje da ga iščitavam i „divim (mu) se“.
Znači, nema ga danas/večeras. Ej, ljudi, da nije bolestan. Ima u Beogradu neka jaka prehlada, zatvara disajne puteve bez febre što bi rekli Dalmatinci. Nije, govori mi ono čulo posle petog, javile bi njegove „vesele škatule“ (TV), narod bi se obavestio brige radi.
A mogao je.
Mogao je da danas otvori nešto, makar je to otvarao nekoliko puto već.
Autoput.
Bolnicu.
Da skokne do Nikšića i raspita se kako će da „strajbaju“ naše milione koje im je dao.
Da ode u neku zabit i tamo pred zblanutim svetom propituje saradnike i ministre. Onako, s visine kako (mu) „dolikuje“.
Mogao ja da ode kod Željka pronalazača i gukne koju, da poveća plate, penzije, izgradi koju stotinu puteva, dovede na ijade stranih investitora, onako naški, burazerski, bez tendera, što bi rekao Mijat Lakićević.
Mogao je da pronađe (i tome je vičan) vakcinu, opljune malo Hrvate, Bošnjake, crnogorske independentiste, obeća granicu srpskog sveta tamo do Karlobaga, do blizu Zagreba belog…
Mogao je, a izgleda da neće. Umorio se? Grešite. To što je lupetalo pre dva dana ništa se ne pika. I svi su već zaboravili.
Njega narod oće, kao lek – ujutro, u podne i posle večere.
Brinem me komšiluk. „Da mu nije pozlilo od velikog truda?!“
Ljudi su u pravu. Ono radi i po 25 sati na dan, kao onaj bager u Kolubari.
Možda se i pojavi, al’ ću da ga – ugasim.
