Piše: Anita Beretić
Neću dužiti, krenuću od pećinskog doba.
U to neko vreme, gazda od kuće, tj. pećine, zvekne svoju žen(k)u toljagom i udvaranje, rasprava ili kakav spor biva završen.
Danas, stvari su se malo modernizovale. Tu su pretnje, uvrede, ucene, šaka, uže, nož, pištolj, možda samo praćenje ako je lik baš suptilan.
U srednjem veku spaljivali su naučnike koji su donosili nove, revolucionarne istine. I žene koje su se ponašale kao slobodna bića. I knjige.
Danas, tu i tamo, spale kuću ponekog novinara, oteraju misleće ljude, ostavljaju ih bez posla, „spaljuju“ medije svojim rečima iz pakla.
Žene? E, one stalno nešto izmišljaju i manipulišu našim uzvišenim, tradicionalnim, patrijarhalnim vrednostima, znači, same su tražile to što su dobile – po licu, zubima, vratu, kostima, unutrašnjim organima.
Duša se ne računa.
Dugo su ljude lečili vračevi. Puštali pijavice po grudima. Sada, blago nama, čitav tim stručnjaka brine se, skoro potpuno bezuspešno, da preteknemo u ovoj savremenoj pošasti zvanoj pandemija. Malo-malo, pa neko preživi i bude izlečen. Metode slične, piju nam i dalje krv, grickaju živce, a naročito vole da isisavaju i poslednju mrvicu otupelog mozga.
Neću da mračim na kraju ove Budi Bog S Nama Godine jer svima nam je potrebno malo svetla, obične male lične sreće, toplih i bezbrižnih trenutaka. Ali, da bismo se kao društvo razlikovali od pećine, inkvizicije, seoskih vračara i gebelsovske mašinerije, moramo izlomiti te motke iz mafijaških ruku, a pijavice sa mozga strgnuti i zgaziti.
Mnogo volim ljude koji se posvećuju slobodi. One koji je sanjaju, kao što sam ja noćas u kišnom Somboru sanjala rodni mi Dubrovnik.
Koji je žele i zahtevaju.
One koji se za slobodu bore.
Ima ova nesrećna zemlja mnogo takvih!
Neka nam je srećna Godina Borbe Za Slobodu!
P.S. Ne bacajte petarde! Pomozite onima koji nemaju ništa i nikoga.
