Snežana Čongradin
Pored režima predsednika Rusije i Turske, Vladimira Putina i Redžepa Erdogana, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, uvrstio se na listu jedina tri lidera na evropskom tlu koji su uspeli da u potpunosti unište i naznake demokratije u državi kojom vladaju i koje karakteriše takozvani – hibridni režim.
To je objavio Međunarodni institut za demokratiju i izbornu podršku pre nekoliko dana.
Taj institut je, primenjujući kriterijume za ocene demokratičnosti, izašao sa podatkom da Srbija, prvi put posle dvadeset godina, više ne spada u kategoriju demokratskog već hibridnog sistema.
Dakle, ponovimo – Putinu i Erdoganu, pridružio se zvanično i Vučić, odnosno građani Srbije kao žrtve „specifičnosti“ njegove vladavine.
Šta to zapravo znači – živeti u hibridnom režimu – jasno je iz niza pokazatelja kojima se ova organizacija bavila, a koje su prepoznatljive posmatračima sa iskustvom življenja u Srbiji.
Rečenica iz izveštaja „Stanje demokratije u svetu 2021“ objavljenog 22. novembra – da Srbija, Mali i Obala Slonovače nisu više demokratije, svakako da je onespokojavajuća, bez obzira na činjenice o neprestanom prisustvu i svedočenju takvim odrednicama.
Pomišlja se na to, da kada država u kojoj živite počne na ovaj način da se karakteriše u međunarodnoj zajednici, onda prateće nasilje, korupcija i ostali načini kriminalnog upravljanja društvom od strane vrha vlasti – odnosno, autokratskog vladara ili hibridnog režima – postaju normalna pojava zbog koje se niko posebno ne ushićuje, s obzirom na svojstvenost tragičnih fenomena koji istinski ugrožavaju osnovnu egzistenciju, pa i goli život članova naše zajednice.
Ako ste prepoznati kao građanka i građanin koji živi u takvom ustrojstvu, svakako da se neće niko posebno baviti ličnim sudbinama i usled iznenađenosti i šoka preduzimati nešto kako bi se pojedinci, kritičari takvog stanja u društvu i vlasti, spasili od onih koji su dokazani gušitelji slobode govora, nasilnici sa ciljem očuvanja bogatstva i privilegija stečenih na ilegalan, koruptivan način, prilagođavajući ceo sistem upravo sopstvenom opstanku na vlasti.
Sve do autokratije i diktature, jer je gramzivost i zlo prevazišlo odavno granice nesaznavanja i mogućnosti skrivanja takvih gnusnih radnji.
U pomenutom izveštaju se navodi: „Srbija, koja nazaduje od 2013. godine, konačno je postala hibridni režim 2020. Tokom tog perioda, vladajuća Srpska napredna stranka je ograničila i diskreditovala civilno društvo i uvela ograničenja slobode medija.“
Kako izgleda situacija u Rusiji i Turskoj sa tamošnjim liderima, odavno je očigledna onima kojima svraka nije popila mozak i koji nisu u stanju da prisustvuju gušenju slobode drugim ljudima ili to osećaju na sopstvenoj koži.
Koji vide da se nekolicina privilegovanih i bliskih diktatorima kupaju u zlatu, dok većina grca u siromaštvu ili bar ne može da zamisli takve uslove života za većinu građana.
Zato što im je jasno da neko nešto oteo, ukrao, sebi priredio bez ikakvih zazluga, osim bezobrazluka i osionosti karakterističnih za primitivne, prebogate lidere korupcije i zla.
U susret izborima za par meseci u Srbiji, naredne godine, osvrnimo se kako se karakterišu oni pre samo godinu i po dana, kada je nepametni, nasilni režim, zapravo, po ovim kriterijumima, koji, svakako, jesu razumljivi iole upućenom građaninu Srbije, zabrazdio u naveliko repoznatljiv hibridni režim, sa potpunim odsustvom demokratije na bilo kom društvenom nivou.
Izborno okruženje u Srbiji 2020. godine odlikovale su duboke političke podele, bojkoti parlamenta i izbora i društvena polarizacija, uz „opasnu fuziju“ državnih i partijskih resursa i korišćenje komunikacije o pandemiji za dobijanje izbornih koristi.
Zbog bojkota parlamenta pre pandemije, a zatim i bojkota parlamentarnih izbora, jer su opozicione partije tražile odlaganje izbora dok se ne obezbede jednaki i fer uslovi, Srbija je zabeležila značajan pad po kriterijumima čisti izbori, sloboda izražavanja i efikasan parlament, navodi se u izveštaju.
Među demokratijama koje su zabeležile najveći pad od 2010, mereno po svih 16 demokratskih kriterijuma koji su ocenjivani u ovom izveštaju, nalaze se Srbija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Turska, Nikaragva i Brazil.
O bliskim vezama Vučića sa poljskim, slovenačkim i mađarskim liderima, naveliko ovdašnja javnost svedoči.
Kada je reč o kontekstima koji te veze odlikuju, navedimo – prekrajanje granica na Zapadnom Balkanu, odnosno raspad Bosne, tradicionalne i uznemirujuće vrednosti i drastičan stepen diskminacije i vrednosti u vezi sa seksualnom i verskom pripadnošću, odnosno vrlo jasno izražen rasizam prema izbeglicama koji dolaze sa Bliskog istoka.
Desničarenje, nacionalizam, promovisanje vrednosti „belog“, hrišćanskog čoveka, na saradljivom nivou sa pomenutim vođama u svojim državama, ljude poput jedinog lidera u Evropi koji nosi ratno huškačku prošlost, Aleksandra Vučića – izvesno neće povesti u pravcu koji ne bi bio duboko zabrinjavajući za sve građane Srbije.
(Danas)
