Piše: Anita Beretić
Mnogo dobro stanje, pojava ili zanimanje u Srbiji.
Lepo budeš zid i apsolutno te zabole za ceo svet oko tebe, stalno si u stanju nekakve nirvane, potpuno bezosećajan na bilo koga ko oko tebe poigrava, ko želi da te pređe, preskoči, mimoiđe, zabole te za muke koje ga gone i dogonile ga do tebe, bešćutnog zida koji stoji postojano, čačka nokte, tj fugne i hebe mu se za ceo svet. Znao je onaj ko ga je digao da će tu stati i ostati oni koji nazad ne mogu ili ne smeju, a bogami, napred nema da prođu.
Zidanje raznoraznih zidova, zidina, busija i rovova je jedna, takoreći, iskonska pojava u Srbiji. Gde god da se neko denuo, na kakvom god parčetu dedovine, očevine, a ne retko i otete zemljice, eto ti nekog zida. Makar da se zna da je od sad pa na vjeki vjekova ovo – moje!
Čije?
Moje!
Otkud to, pa to je oduvek…
Marš, bre!
I tako se suptilno odvija dijalog sa ove i one strane zida, po potrebi i uz asistenciju i upotrebu kakvog nišana, neka se nađe, hleba ne traži.
U novije vreme, sa abnormalnim napretkom Srbije u svim sferama, potpuno je bilo očekivano da su zanimanja vezana za zidogradnju vrlo profitabilna i prosperitetna, pa se zidaju zidovi i tamo gde nikom (ne)normalnom ne bi palo na pamet – na vrhovima planina, po nacionalnim parkovima, na klizištima, u rekama, na već izgrađenim zidovima, a nije retka ni pojava da se već postojeći zidovi i građevine preko noći ruše ne bi li se podigli jači, bolji i postojaniji zidovi za razne gondole, spomenike, tržne centre, železničke stanice od nigde i do nikud, kao i metroe za već nekud, videćemo kuda i gde, a naročito kada. To je sada, prosto, građevinska moda i odraz našeg napretka.
Tako sam u svom magnovenju i priprostom nerazumevanju sveta oko nas i nabujalog napretka pomislila – što bih se u drugom nekom životu opet nešto akala sa živom silom, trčala po kojekakvim revolucijama, opet trpela da me ogovara, crni, kune, otpušta, strelja i kida mi živce, već da lepo osvanem u vidu nežive, ali osmišljene materije, tzv zida.
Osvanem u jedno krasno prolećno jutro, dobro, može i letnje, kad su zidarski radovi u naponu, osveštana svim svetim vodicama i opevana od strane predstavnika Crkve i uz prisustvo visokih državnih organa, u celokupnom njihovom izražaju – jedan drži govor kako ću baš ja, odnosno ovaj Zid, biti mera našeg nemerljivog uspeha spram svih fićfirića oko nas, jer ko su/šta su ti hrvatski, mađarski, muslimanski i drugi Zidovi naspram ovog našeg? Pogledajte ga samo!
Drugi, brišući suze radosnice, nadovezuje: Mi nemamo druge zidove do ovog našeg! Najviši je, najčvršći, naj, naj…
Ja gledam, trepćem, uživam. Namigujem dečacima u pozadini.
Kad se završi ceremonija, dečaci prilaze i prskaju me mirisnom tekućinom.
I eto me ujutru, manje dosadna od obične građevine što miriše na malter. Po meni šare, slike i divne, mudre reči:
Nož, žica, Srebrenica!
Mađari, marš u Mađarsku!
Ustaše!
Srbija Srbima, Romima sekira!
Šiptar – peder!
Smrt izdajicama!
Kosovo je srce Srbije!
Mladić – srBski heroj!
Bude tu i crteža. Mlađahno, nasmejano, poprilično pametno lice onog premijera Đinđića, ali su ga odmah, sva sreća, posuli farbom pa se ne vidi. Pao mi je kamen sa srca. Samo mi treba da se tu još skuplja nekakva mladež, bože me oprosti, i da se još zapitaju ko je tu šta zakuvao.
Nacrtali su i junaka Mladića.
Onda su došle neke žene sa jajima.
Ja, kao običan zid, čudila sam se šta me snađe.
Vidim da se ljudi u Srbiji ponašaju kao ja – ćute i trpe.
