Sa profesorom, filozofom, političarem dugog staža Dragoljubom Mićunovićem nije lako razgovarati; pamti dobro, još bolje razmišlja, a sećanja su mu precizna pošto i dan-danas piše. Stalno piše i zapisuje.
Gde je Srbija danas i kuda ide? I slikom koju vidi oko sebe.
“Dobro je da preskočimo proročko pitanje: kuda ide Srbija danas? Ima više putanja, videćemo koje će izabrati. Što se tiče moje subjektivne slike Srbije, ona zavisi od fokusa na šta mi je uperen pogled”, kaže profesor Mićunović: “Ako pogledamo ekonomiju, ona je izbegla, dosad, veću krizu, uprkos pandemiji korone, beležeći rast i priliv investicija. Ali, ako to merimo socijalnim indikatorima, životnim standardom i stepenom siromaštva, uz sve veća socijalna raslojavanja, slika postaje mnogo tamnija. Ako pak pogledamo društvenu sliku, ona je zabrinjavajuća. Vidljivo je smanjena društvena kohezija, ljudi su često podeljeni u netolerantne grupe, suprotstavljene za borbu bez argumenata, poput fudbalskih navijača. Smanjena je solidarnost, osetljivost na tuđe nevolje.
Socijalna slika je, mada prilično prikrivena, ipak poražavajuća. Na jednoj strani ‘luksuz i glamur’, na drugoj duboko siromaštvo beskućnika. Kulturne, naučne i obrazovne ustanove ne pokazuju vidljive znake podizanja svog uticaja i društvenog značaja. Naprotiv, mnoge su zapuštene, tavore i gube međunarodni ugled. To je praćeno sve vidljivijim povlačenjem tzv. intelektualne elite iz javnog života i zamenjivanjem kritičkog i odgovornog javnog mnjenja, neodgovornim i mahom vulgarnim mnjenjem neodgovornih društvenih mreža. A tek politička scena, koja je naoružana lažima, klevetama i strasnom mržnjom, podeljena u tabore od kojih svaki zahteva potpunu potčinjenost ‘vrhovima’. Politička kultura političkih protivnika je na najnižem nivou. Sve to upotpunjuje ili, tačnije, generiše državnopravno ustrojstvo lične vlasti. Bez obzira na to što neke odluke i potezi takve vlasti mogu biti i pozitivni, vlast jednog čoveka ostaje suprotna demokratiji.
Pa možemo li bar naslutiti u kom smeru se kreće Srbija?
Sledeći ono što se dešavalo na “geopolitičkoj sceni” pre tri decenije, Srbija se našla, kao i sve socijalističke zemlje Istočne Evrope, pred dilemom – reforma ili restauracija. Srbiju je ta dilema podelila iznutra, ona se još koleba. Htela bi da bude napredna, moderna država, ali se brzo trgne i ogrne tradicijom, običajima, mitovima i romantiziranom istorijom da bi se osetila sigurnije i “toplije”, kao deca uz pričanje bajki.
Na kraju mogu da kažem: nisam mnogo uspeo da ugradim “socijaldemokratski karakter” u DS, ali ni DS svojim pragmatičnim karakterom nije uspela da promeni moj karakter.
Još malo u prošlost; da li je radikalni antikomunizam zavladao i zašto intelektualna elita nije uspela da razgraniči loše i dobro nasleđe? I imamo li mi intelektualnu elitu?
Autoritarni politički sistemi dopuštaju uticaj samo onima koji usklađuju svoju aktivnost sa smernicama vrhovnog političkog autoriteta: centralnog komiteta ili vođe. U demokratskim porecima elita se formira na “tržištu” intelektualnih proizvoda i uticaja.
Prolazeći kroz mnoge nedemokratske režime Srbija nije imala mnogo prilike da odneguje duh nezavisne kritičke inteligencije. Poznato je da je u despotskim malim državama na delu selektivna represija, kažnjava se “za primer”, da se poseje strah. Ostala je tako od turskih vremena poslovica “pokornu glavu sablja ne seče”. Ovi moderni “patrioti-tradicionalisti” koji se previše diče svojom tradicijom zaboravljaju prošla vremena ili ih modeliraju prema trenutnim potrebama.
Sada nešto o antikomunizmu. Moji savremenici i ja preživeli smo diktaturu Kralja Aleksandra, Hitlerovu okupaciju i režim Nedića i Ljotića, nedemokratsku komunističku vladavinu Josipa Broza Tita, Miloševićev režim “reformisanih” socijalista. Da li ću ovaj Vučićev nadživeti, videćemo! Stalno novo preživljavanje mnogima je omogućio neiscrpni konformizam raznovrsnih konvertita, kao spremno prilagođavanje vladajućim vrednostima i pravilima. Ako znamo da je Titova KP, kasniji Savez komunista imao više od dva miliona članova, u šta su se pretvorili? Poznajem mnoge uticajne komuniste koji su se preko noći pretvorili u antikomuniste. Svojom retorikom postali su najoštriji kritičari komunizma i socijalizma.
U jeku smo pretkampanje za izbore koji nisu opšti, ali biće, kako se, kaže referendumski, aprila 2022. Opoziciju kroz različite strančice vode uglavnom bivši lideri DS, vaši naslednici. Kako objašnjavate to usitnjavanje i partijašenje? I kako ih vidite na tim izborima?
Ne bih želeo da bilo kakvim komentarom “učestvujem” u predizbornoj kampanji, ali iskustvo koje sam stekao na svim izborima u poslednjih 30 godina smatrao sam da mogu biti od koristi i prilikom nedavnih izbora. Ali već na prvom koraku, u debati na Glavnom odboru DS, shvatio sam da je ulaskom u Savez za Srbiju suverenost stranke u donošenju odluka izgubljena i da se Savez odlučio za bojkot izbora. Izjasnio sam se protiv te duboko pogrešne odluke, pokušao da obrazložim, ali “nije bilo vremena”. Mnoge događaje u stranci i šire u opoziciji nisam želeo da komentarišem i kad sam bio duboko razočaran. Debatna klima u stranci i neobičnoj opoziciji u celini je takva da je nemoguće održati argumentovani dijalog, pa sam sve to odložio i počeo da pišem, da bar malo doprinesem, kao svedok, ispravljanju neistina, zabluda, falsifikata, mitova i svesnih krivotvorenja činjenica koje su prekrile svaku prošlost. Bez reagovanja na realne, životne probleme, bez suočavanja s realnim potrebama ljudi, bez omladine – nema “bogate berbe glasova”. Čak i populistička priča zahteva “glavnog junaka” koji će privući birače. Takvog “junaka” nema sadašnja Demokratska stranka, a ni čitava opozicija. Lideri bi da, kao u vojsci, nekog isture “pred bajonete”, a oni će izbeći odgovornost.
Ipak, kako biste ukratko definisali obnovu i trajanje DS-a?
Bilo bi lepo da može da se obnovi, ali ne verujem da će se to desiti. U tekstu upućenom Demokratskoj stranci “Šta nije demokratski” pomenuo sam da raspuštanje Demokratske omladine, kao i “treniranje strogoće” raspuštanjem opštinskih odbora i isključivanjem tolikog broja starih uglednih članova stranke najavljuje njen kraj. Preispitivanje politike i povratak svih isključenih bio bi prvi znak oporavka, uz obnovu evropskog narativa koji je Demokratska stranka decenijama negovala.
A šta kažete na jačanje ekstremne desnice i kod nas i u svetu; da li će pandemija korone uspeti da promeni svet?
Svet u celini jeste u izvesnoj krizi, koja je možda malo više osvetljena već dugotrajnom epidemijom. To vidimo s geopolitičkim dijalogom o klimatskoj krizi, energetskoj krizi, bezbednosnoj krizi. Ali se malo govori o vrednosnoj krizi koju je izazvala dominacija neoliberalne ekonomije i apsolutnog individualizma. Ekstremni individualizam koji baštini ideje liberalizma daje vrednosnu podlogu neoliberalnoj ekonomiji neograničenog bogaćenja. Ipak se nadam da ćemo savladati ovu krizu, bar malo oprezniji prema svojoj prirodi i brižniji prema kulturi, obrazovanju i moralu.
Bavljenje politikom bez rizika
Samo deo opozicije se izjašnjava o teškim političkim pitanjima poput kosovskog I daju malo odgovora u smislu alternative režimu koji retorički osporavaju. Gde su koreni te nesigurnosti I zbog čega misle da je dovoljno vikati “Ua Vučić”
Pre 30 godina kada su albanci bojkotovali izbore, na prvoj sednici srpskog parlamenta rekao sam: “Nemojmo se brukati dajući mandate ljudima, Srbima sa Kosmeta koji su na tim izborima dobili po stotinjak glasova u izbornoj jedinici koja broji nekolik hiljada glasača. Razgovarajmo sa Albancima pod kojim uslovima bi izašli na izbore.” Ne treba da vam opišem buru koja je nastala u sali. Drugi put sam govorio posle bombardovanja 1999. Na zajedničkoj sednici oba veća Skupštine SRJ gde nas je predsednik Vlade uveravao o našoj pobedi, jer smo “sačuvali svoj suverenitet i teritorijalni integritet” Oba govora objavio sam pre desetak godina u Skupštini u knjizi “Reči u vremenu”. Kao predsednik Spoljnopolitičkog odbora Skupštine ubešivao sam predsednike države da vreme ne radi za nas. Pošto je Kosovo dugo korišćeno populističko-patrijotska tema, sada niko od političara ne želi da rizikuje izlaskom s realnim sagledavanjem postane meta patriotsko, populističkog linča.Mnogi bi da se bave politikom ne rizikujuči ništa a dobijajuči mnogo. Mada je jasno da sadašnji zamrznuti proces ništa ne donosi.
