Piše: Dragan Banjac
Pažljivo sam iščitao vest od pre tri dana koja građane Srbije, okruženja, bogami i dunjaluka obaveštava da je na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) posvećenoj Kosovu (polugodišnji izveštaj generalnog sekretara UN Antonija Gutereša o radu misije UN, Unmik) – varničilo. Izvesni Nikola Selaković koji se predstavlja kao popečitelj inostranih dela Srbije i kosovska predsednica Vjosa Osmani-Sadriju, kaže vest, oštro su debatovali pred SB UN.
Pomenuti, visokokotirani lik naprednjačke tevabije, zalazeći najmanje u medicinu i psihijatriju, kosovskoj predsednici je rekao da je zabrinut za stanje njenog uma. Samo zato što je, tvrdi Nikolica, izrekla mnogo laži. Da je to razlog za brigu o stanju uma on i njegova bratija stranačka, sa sve predsednikom naročito, bili bi nam (i ovako su) kamen o vratu.
Psiholog/neurolog Selaković nije na tome stao. Više puta je kazao da je Osmani-Sadriju državljanka Srbije i da mora da ustane kada pominje šefa svoje države, predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Evo navoda: “Morate da ustanete kada govorite o predsedniku Vučiću, jer je on vaš predsednik”.
Upamtite ovo, jer nešto slično nećete nikad čuti. To je onaj Selaković koji je ne tako davno hrvatsku notu proglasio „jednom od najglupljih i najbesmislenijih koje je dosad primio”, jer se, kaže, Hrvatska žali na izlive ružnih osećanja na društvenim mrežama „dok hrvatski mediji iznose „najmonstruoznije i najbrutalnije uvrede protiv srbijanskog političkog vrha, pre svega predsjednika Aleksandra Vučića“. Bio mu je šef kabineta!
Osmani-Sadriju ne ostaje dužna. Selakoviću je dobacila da je ponosna građanka „nezavisne i suverene Republike Kosovo“, i da je bolje suočiti se sa ovom realnošću, da je i vaš (srpski) narod mnogo propatio od rukovodstva Srbije u vreme Slobodana Miloševića, ne samo mi, već i vi. Iza svake izbeglice stoji tragedija, rekla je. Ponosna građanka suverene države Kosovo pred svetom je rekla da je bila izbeglica 1999. godine, dodajući da je “više od 80 odsto ljudi na Kosovu bilo prisiljeno da pobegne od Miloševićevog genocidnog režima”. Od Selakovića je zatražila da se Srbija “izvini za genocid koji je na Kosovu počinila” i da “klekne pred spomenike” žrtvama rata na Kosovu, više puta pomenuvši 54 žrtve u selu Pokleku.
Batajnicu je zaboravila. (Sad će tu, crkva je već izgrađena, na kostima kosovskih Albanaca da se gradi memorijalni centar – srpskim žrtvama. Može li nešto da iscuri iz Obrada Stevanovića?! (Ili ovaj Sreten Lukić koji je nedavno stigao iz Haga, možda mu je, što bi rekli Dubrovčani, vreme da se destriga ružnih sećanja).
Nikola kosovskoj predsednici ponovo govori da mora da prestane da laže o 20.000 žrtava seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu, navodeći da je takav status, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, potvrđen za 912 osoba. TO JE, MISLI NIKOLA – MALO!
Nešto je u ovoj priči ipak nejasno. Selaković uverava svetsku javnost da je Aleksandar Vučić (želja pusta!) predsednik i države Kosovo. Ako je tako gospođa Osmani-Sadriju nije ni trebalo da dolazi u Njujork. A možda je i Selaković bio višak, jer predsednica Kosova mogla je da se založi i za srpske interese u UN.
Ako ste pomislili da ispod ovoga neme ništa – grdno se varate.
