Piše: Nenad Prokić
Nema Jugoslavije, pa nema više ni razmišljanja u krupnijim dimenzijama. Lepo je što je Srbija ugostila nesvrstane, ali i tu smo šansu da budemo deo sveta izignorisali onako kako samo mi to znamo. Nismo usamljeni, sve te jedvadržavice bivše Jugoslavije nisu u ovom slučaju bile puno pametnije.
Zašto bi nas ponovo primili u Pokret? Ne poštujemo osnovna ljudska prava, ne poštujemo suverenitet i teritorijalni integritet svih naroda i država, pogotovo susednih. Ne priznajemo ni jednakost svim narodima, neke uopšte ni ne priznajemo.
Mešamo se u unutrašnje stvari drugih zemalja, naročito susednih. Ne uvažavamo pravo svake nacije da se brani pojedinačno i kolektivno, ali to pravo priznajemo sebi.
Koristimo akte kolektivne odbrane i korist posebnih interesa pojedinih velikih sila i koristimo pritiske drugih zemalja na treće zemlje. Ne uzdržavamo se od pretnji agresijom protiv teritorijalnog integriteta drugih zemalja, naročito susednih. Nismo baš neki gorljivi zagovornici rešavanja sukoba mirnim putem, na terenu ne promovišemo zajedničke interese, osim verbalno. Ne upražnjavamo poštovanje pravde i međunarodnih obaveza dok nas ne prisile.
Na taj način ne ispunjavamo nijedan od uslova da budemo ni posmatrači, a tek ne punopravni članovi Pokreta nesvrstanosti. Znači samo glumatamo. Ono što jesmo u tom Pokretu to je da smo bili osnivači, ali tada smo bili Titova Jugoslavija. Sada smo svrstani u one kojima bi izgleda najbolje bilo da su sami na nekom usamljenom kamenu koji besciljno luta svemirom, sve skupa sa svojim šatro nacionalnim interesom, lažnim mitovima i mržnjom prema svemu što je drugačije, naročito prema susedima.
Za utehu je da nismo jedini, ali to je kao i uvek slaba uteha.
