Piše: Rade Veljanovski
Da se razumemo, nije Tviter (Twitter) kriterijum za analizu ponašanja medija i njihovu profesionalnost ili bliskost sa centrima moći, pre svega državom.
Ova globalna mreža nije istraživačka organizacija koja se stručno bavi medijima. Ali, kao i drugi mediji, ima pravo da ukaže na anomalije svake vrste, pa i one na relaciji mediji-vlast, bez obzira o kojoj se sredini ili državi radi.
O nečemu što je već godinama poznato, da u Srbiji ima medija koji se s razlogom mogu nazvati režimskim, jer permanentno promovišu politiku vlasti i neprincipijelno i neprofesionalno štite nosioce najviših državnih funkcija od svake kritike, a napadaju i omalovažavaju one koji oponiraju vlasti, Tviter je progovorio.
Pre njega i Artikal XIX, Reporteri bez granica, predstavnici Evropskog parlamenta, ali i mnogi domaći stručnjaci i istraživači.
Podigla se silna prašina u kojoj od strane najviših zvaničnika i medija koji su pomenuti pljušte kontrakritike i prozivke, prepune neznanja i potpune nekompetentnosti.
Vučićeva poseta Prokuplju, Blacu i Brusu (19. avgust) tipična je proizvodnja pseudodogađaja, koji se koriste za promociju nosioca najviše državne funkcije i time njegove stranke, njegove vlade i njegove politike.
Obećanja o tome šta će se u tim mestima graditi uz stalna podsećanja na uspehe i „uspehe“ sadašnje vlasti, uz nerazumno dugačka direktna uključenja na TV Pink, uz goste koji u studiju komentarišu događaj, zaista nije ništa drugo do funkcionerska kampanja uz saradnju medija.
Sličan je odnos Pinka u slučaju posete Golupcu (20. avgust) kada u helikopteru koji leti iznad Dunava predsednik države kaže snimatelju: „Slikaj, sine, da se vidi“, što ovaj bespogovorno i čini.
Sutradan Vučić ima obiman intervju na TV Hepi, koja svojim odnosom prema vlasti u potpunosti dokazuje da je Tviter bio u pravu.
Već narednog dana (22. avgusta) Vučić je u Staroj Pazovi, gde za povod ima konkretan događaj, završetak deonice brze pruge Beograd – Novi Sad sa polučasovnim direktnim uključenjem na Pinku, uz pohvale ruskim graditeljima i njihove pohvale Vučiću.
Nema velikog opravdanja da se predsednik države pojavi na svakom ovakvom događaju, kao što i prilikom potpisivanja ugovora o izgradnji puta Požarevac – Golubac, sa kineskim partnerima, predsednik ne mora da bude prisutan, ali jeste.
I u ovom slučaju Pink obezbeđuje skoro jednočasovno direktno uključenje, uz komentare iz studija.
Sva Vučićeva prisustva i obraćanja obilato su prezentirana na TV Pink, Hepi, Prvoj, Studiju B i, razume se, u štampanim režimskim medijima.
Svaki od ovih trenutaka Vučić koristi da saopšti svoj stav i o mnogim drugim pitanjima: opoziciji, lopovima, tajkunima, izdajnicima, kriminalcima, Kosovu, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, što samo upotpunjuje retoričku paletu permanentne kampanje.
RTS redovno pokriva sve ove događaje, sa kraćom minutažom, ali uz obavezno naglašavanje „usputnih“ tema koje se ne odnose na sam povod i koje su svakodnevni eho zvanične politike.
Jedno od pitanja branilaca režima, koje nekoliko puta naglašava i sam Aleksandar Vučić, jeste: zašto u Tviterovoj kritici nisu pomenuti: Dojče vele (Deutsche Welle), Glas Amerike (Voice of America) i BBC (British Broadcasting Corporation)?
U slučaju britanske medijske kuće ne precizira se da li se radi o BBC javnom servisu ili o BBS svetskom servisu (World service).
Svejedno, ovo poređenje sa našim medijima koji su detektovani kao oni koji sarađuju sa vlašću potpuno je bespredmetno i dokazuje nekompetentnost onih koji porede.
Dojče vele, Glas Amerike i svetski servis BBC jesu državni mediji i na neki način recidivi prošlih vremena kada su ih države osnivale da bi propagandno delovali prema inostranstvu.
Takve medije imaju mnoge države sveta i njhovi programi se najčešće ne mogu čuti ni gledati na prostoru domicilne države.
Zato poređenja nema, jer su ovi programi namenjeni inostranstvu, a ne domaćoj publici. To nisu javni servisi, iako se često nazivaju javnim medijima, ali ovde atribut „javni“ označava da se finansiraju iz javnog novca.
Nisu ni privatni, pa se ni sa njima ne mogu porediti.
Ti mediji, pogotovo pomenuta dva evropska i onaj američki, u poslednjim decenijama se vidljivo transformišu i u skladu sa razvojem demokratije u svojim državama usmeravaju svoje programe u pravcu nezavisnog i profesionalnog novinarstva.
Izrazito je smanjena propagandna funkcija, a i kada se plasira stav svoje vlade, dopušta se kritičko mišljenje, uz obimnu produkciju sadržaja iz kulture, sporta, dokumentaristike.
Inostrani servisi pojedinih država mogu se porediti sa nekadašnjom Radio Jugoslavijom, koja je posle raspada nekadašnje države promenila ime u Međunarodni radio Srbija, a od jula 2015. više ne postoji.
RTS ne može da se poredi sa pomenutim međunarodnim servisima, jer je on koncipiran kao javni medijski servis namenjen svim građanima na teritoriji Srbije, njihovim potrebama i mišljenjima.
On treba da se poredi sa javnim servisima poput BBC, koji emituje programe za područje Velike Britanije, austrijskog ORF, nemačkih ARD i ZDF, sa francuskim, švajcarskim, švedskim i drugim javnim medijskim servisima.
Izrazite pohvale koje Aleksandar Vučić izražava u odnosu na medije koji su pomenuti kao podrška režimu, njihovo pojačano propagandno delovanje i neprikriveno stavljanje na stranu vlasti, način na koji predsednik omalovažava novinare nerežimskih medija, a hvali one druge, dokazi su ne samo da su Tviter i drugi bili u pravu, već mnogo više da u Srbiji nemamo čemu da se nadamo kada je reč o nekakvoj promeni ponašanja i ostvarivanju fer i korektnih izbornih uslova.
Opaska da neke tamo nevladine organizacije i istraživači obaveštavaju međunarodnu javnost o ponašanju režimskih medija, koja se javnosti Srbije nudi kao neprikosnovena istina i potvrda izdajništva, takođe je potvrda neshvatanja da istraživanje i obaveštavanje javnosti i jeste uloga pomenutih organizacija i stručnjaka i stav kakav jedan predsednik države ne bi smeo da izgovori.
Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma
(Dnevni list Danas)
