Piše: Anita Beretić
(Razmišljanje jednog mirotvorca devedesetih godina prošlog veka: iz knjige EKSPERIMENT JE USPEO – žabe su skuvane)
Danas, na povratku sa posla, proveli smo pola sata nahereni u šašavom šancu jer su putem prolazili tenkovi. Oterali su me u šanac, sa svim onim ženama u kolima koje su samo jaukale. Izašla sam napolje i stajala, nemo kao spomenik krajputaš, i gledala u tu metalnu zmiju kako se valja put Dunava. Neki momci sede na tenku, mašu, smeju se, dižu tri prsta, zvižde i slično.
Tri prsta…
Dođe mi da i ja podignem.
Ali samo jedan.
Kuda i zašto idu i kako se misle vratiti…?
Da li posegnuti za tuđim životom zaista nije teško?
Sada se više ne tresem kao onda kada su brujali mojom ulicom. Stojim i gledam i ljutim se i na sebe i na njih.
Na sebe što sam od svih jebenih zemalja na svetu našla da se rodim u ovoj gde se grobovi ne zakopavaju, a ako se kojim slučajem to i desi, onda se svako malo otkopavaju. U ime ovih grobova, pa u ime onih grobova, onda večito vuku neke mrtvace s kraja nakraj sveta. S manje svetog mesta na više sveto mesto. I Uvek je negde svetije nego drugde. A oni mrtvi skroz. I to odavno.
Ljutim se na njih jer ne mogu da spojim sedenje na tenku s radošću. Oni kao da su krenuli na safari, među lavove i ostale divlje zverove. To je, kao, spremnost, uzbuđenost, nacionalni adrenalin, šta li…?
Tako izgleda dug prema domovini?
Pa, prvo treba imati domovinu.
Ova moja je već sad meni dužna, upravo to – da mi bude domovina. Ovi s tri prsta tek idu da je naprave.
Hvala, nju neću.
Da li će stati pre Beča, majku mu…?
Svejedno, žao mi ih je.
Sećam se da su nas u školi učili o nekoj mački što se bacila na švapski tenk. Života mi, i ja bih to sada mogla učiniti kad bih znala da više neće biti krvi i da će se ludost zaustaviti.
(Autorica je pesnikinja i prozna spisateljica)