Piše: Ivan Srdanović
Javno mnjenje u Srbiji vrti se oko uparložene političke ose. Tu misaonu matricu koja sve više podseća na nekakvo poetsko viđenje sveopšte idile koju nije lako promeniti. Politika je postala apstraktna umetnost, strani kapital privlačan, komunizam sa pravoslavnim likom, pojas počeo da ne steže, a za svaki slučaj, tu su i zle svekrve i poneki lopov tek da začini radnju sapunice.
Izgleda da je pred partijama čiji se programi pevaju uz gusle otvoren širok put ka vlasti. Rekao bih da je deseteračka politička osa na sasvim pogrešnom mestu, da kola idu nizbrdo, ali se bojim da će za ispravljanje tog kursa biti potrebne godine marljivog rada. No, ona je tu gde jeste i kormilo nije lako ispraviti.
Mislim da je prva stepenica koju treba preći, istiskivanje iz vlasti ekstremističkih partija koje više i ne kriju svoju potčinjenost Kremlju. SPS i PS prete da zapale čitav region po istom šablonu po kome se rat rasplamsao devedesetih. Naravno, bitka je neregularna baš kao i novac koji tim partijama iz moskovske tvrđave stiže kao neka vrsta podmirivanja delića štete koju NIS već godinama pravi Srbiji.
Sa druge strane, imam utisak da velika većina lidera opozicije u Srbiji govori o nekakvom revolucionarom načinu za dolaženje na vlast. Vaskolikom narodu će se oči najzad otvoriti pa će kao u bajci shvatiti naivnost vladara, uvideti da je go i da ima kozje uši, a onda eto onog rezultata na izborima koji sve menja.
Mnogo je toga što bi trebalo promeniti u Srbiji, ali je mnogo i onih koji ne bi želeli da se promene, a još manje da budu smenjeni. Danas bi „šesti oktobar“ Srbiju mogao, i bez njene volje, lako pretvoriti u Siriju.
Lepo je maštati o konačnom padu Berlinskog zida u Beogradu, ali realno je da bi se to moglo dogoditi tek posle par izbornih ciklusa. Poseban problem je što je teško dokučiti šta suštinski određuje većinski deo opozicije u Srbiji. Je li to shvatanje o priznanju Kosova? Odnosu prema NATO? Prema susedima? Manjinama? Srpskom svetu? Sedenju na više stolica?
Povišeni tonovi su tu samo da nadomeste nedostatak ideja i jasnih programa od kojih partije neće odstupati u kakvim god međusobnim odnosima bile. Sudeći po izjavama raznoraznih čelnika izgleda da u političkom životu zemlje kompromisa nema.
Mi ili On.
Filozofija po kojoj nećemo popravljati stari automobil nego ćemo sakupiti pare i jednoga dana sesti u novi model nije baš dominantna u Srbiji u kojoj većina stanovnika ipak vozi polovnjake – dakle pravi kompromise i kalkuliše.
Što se podizanja kuke i motike tiče, ona se u Crnoj Gori već podigla i pokazala da može da bude veoma naivna i glupa.