Piše: Aleksej Kišijuhas
Više ili češće manje oprezno, građani Srbije se vraćaju u predpandemijski modus operandi, te uobičajeni način života. Jebeš prirodu – društvo se obnavlja! Jedva su dočekana venčanja, krštenja, rođendani, godišnjice, proslave, slavlja, te maturske i apsolventske zabave. Po kafanama se izdašno loče i kolektivno gledaju razna loptanja. A po restoranima žvaće, mljacka, degustira i kusa iz istog tanjira u društvu.
Horde sunarodnika umobolno cevče svoju neskafu ili produženi espreso sa mlekom po sveprisutnim kafićima. Omladina očekivano đuska po klubovima, i zatim razmenjuje telesne tečnosti, kao da sutra ne postoji. Stadioni se ugibaju od samozvanih navijača. Održavaju se koncerti, svirke, predstave, pa i festival Exit. I neuporedivo manje aksiozno ulazimo u liftove i pipamo kvake i gelendere. Alkohol po prstima i unaokolo, prskaju tek posebno nastrani, i ljudi ga radije društveno unose u organizam. Najzad, putuje se i turistički opušta od nemila do nedraga, nezavisno od epidemiološke situacije u paket aranžmanu. Stotinu mu antitela, evo i Olimpijske igre se – igraju. Maske su postale izuzetak, a ne pravilo.
Naprosto, i vakcinisane i nevakcinisane individue podjednako, postaju sve relaksiranije i mentalno raskomoćenije oko cele te smrtonosne gužve. Sve nas je izdalo strpljenje. Letnja je šema, a konformizam je sudbina.
Fizičko distanciranje i društveno izbegavanje društva je popustilo, te polako ali sigurno – gubimo i taj stisak oko koronavirusa. Čak i usamljeno razboriti pojedinci istežu, savijaju i krše epidemiološka pravila koja prosvećeno regulišu kako se tačno valja ponašati oko drugih ljudi u toj nekoj epidemiji. I svako je tada laički ili naivni statističar, sa personalnom socijalnom računicom oko toga šta (ne) valja raditi u jednom delimično vakcinisanom društvu.
Jer aleluja i hvaljen Fajzer – ili pak brat Si i Aca Srbin, zar ne?Postoje razlozi za optimizam. Vakcine su nesumnjivo bezbedne i efikasne. Sprečavaju simptomatska oboljenja, ali i asimptomatske infekcije, a koje su ključne za usporavanje onog pritajenog i podmuklog širenja virusa. S tim u vezi, zvanični brojevi i zaraženih i preminulih od koronavirusa u Republici Srbiji jesu značajno manji. A prema podacima od 28. jula, obe doze vakcine protiv kovida-19 primilo je 2.554.839 državljana naše Republike.
To jest, oko 39 odsto građana ove zemlje (uzgred, za obe doze, postotak u Kanadi i Velikoj Britaniji je 55 odsto, a u Italiji, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama 48 odsto; a na celom svetu, 14 odsto sapijensa). Još oko dva odsto ili 100 hiljada sugrađana trenutno čekaju na drugu dozu u Srbiji.
Međutim – i ovo je ogromno međutim – a šta tačno čekaju nevakcinisani ostali? I jesmo li, kao društvo, poluprazni ili polupuni u toj čaši vakcinalnog koktela u špricu? Sve ovo može da bude protumačeno kao polupuna pobeda nauke i javnog zdravlja nad korona virusom (ili pak poluprazna pobeda dezinformacija sa interneta?), a koja takođe jedva čeka da bude proglašena sa političkim pevanjem i pucanjem. Ali, virus uopšte nije zaista nestao. I po džepovima naše zemlje, stope vakcinacije ostaju veoma niske, što stvara mala ostrva u kojima koronavirus preživljava, opstaje i napreduje, ubijajući ljude mesecima nakon što je epidemija zauzdana negde drugde. U najgorem slučaju, virus može da evoluira, i postane veoma prenosiva i smrtonosnija verzija samog sebe. Ta nova varijanta mogla bi da procuri sa ovih ostrva, proširi se na širu populaciju, te postane pretnja i za one vakcinisane ljude.
I džaba sve onda, piši propalo, i hajde sve ispočetka. Uostalom, to se već dogodilo – u Čačku.Oko 20. jula, više od četvrtine testiranih u ovoj opštini, bilo je pozitivno na korona virus (na nivou cele Srbije, udeo pozitivnih po testiranju je oko 2,5 odsto). Slično beše i u džepovima poput Gornjeg Milanovca, Lučana i Ivanjice. S druge strane, oko 20 gradova jeste prebacilo broj od 50 odsto imunizovanih, kao npr. u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i Kikindi.
Postoji i svojevrsni urbano-ruralni jaz kad je reč o tom spasonosnom špricanju, a koji markiraju i mnogo razvijenije države i društva. Najveći otpor vakcinaciji pristiže iz seoskih sredina, te od osoba koje su sociopolitički i verski konzervativnijih svetonazora. Prema jednom istraživanju, ruralni Amerikanci su dva puta skloniji stavu da Sigurno neće primiti vakcinu u poređenju sa Amerikancima iz gradova.
Naučnici i stručnjaci se danas nalaze u drugoj fazi napora koje poduzimaju, a to je – ubeđivanje ili (koro)nagovaranje. U Srbiji, broj pojedinaca koji su voljni da se vakcinišu je gotovo pa – iscrpljen. Sad započinje onaj (još) teži posao od nabavke i logistike, a koji najzad mora da uključi i sociologe i društvene naučnike.
Umemo li bolje od hleba i igara na sreću, a koje se takođe predlažu kao javna politika? Uprkos popularnom uverenju da sve(t) počinje sa nama, protivljenje vakcinama staro je koliko i same vakcine.
Postojale su tzv. Antivakcinalne Lige u Engleskoj i Americi i u 19. veku, a glavnu opoziciju inokulaciji činile su crkve. Živo je i sećanje na naučnu prevaru iz 1998, prema kojoj MMR vakcine izazivaju autizam kod dece.
Međutim, ono što je zaista novo je politizacija vakcinacije. Vakcine više nisu samo zdravstveno, već i političko pitanje o nekakvoj slobodi, izboru, pa i stvar nepoverenja u institucije i medije, što čini da se ljudi nezdravo ukopavaju u svoje ideološke rovove. Ukoliko je sve ovo tačno, a jeste, mnoge ruralnije, konzervativnije i siromašnije opštine i okruzi Republike Srbije, zadržaće niske stope vakcinacije i u mesecima koji slede. I to može da bude, pa, katastrofalno. Nakon zarazno opuštenih i opušteno zaraznih godišnjih odmora, ljudi će se vratiti na svoje poslove, za pokretne trake ili u mrske kancelarije. U svoja susedstva, dragstore, kafane i kafiće, kao i (tvrdoglavo nevakcinisani!) učenici i studenti u svoje školske klupe i amfiteatre. Virus će tako komotno da pronađe domaćine u kojima će obitavati i koji će ga potom širiti.
Dok se mi zarazno opuštamo, virus će i evoluirati u mnogo zaraznije i smrtonosnije varijante (jer to je ono što virusi najbolje rade), pa i u sojeve otpornije na postojeće vakcine. Da li zaista želimo ovaj turbo-koronavirus 2.0, koji će proizvesti još jednu razornu epidemiju – sa osvetom?
Upravo zato je toliko važno da se preostala gomiletina ljudi u Srbiji vakciniše odmah i sada, a ne kad sami smisle i odluče da su u mogućnosti. Ali, avaj – nagovaranje i ubeđivanje su delotvorni samo ako ih poduzimaju ljudi kojima verujemo. A političari, ministri i/ili kriznoštabni lekari to nisu. Zato uloga lokalnih lidera u (seoskoj) zajednici, kao i lokalnih učitelja, profesora, lekara i apotekara, pa i predsednika stambenih zajednica ili čak influensera sa Instagrama, tada postaje odsudna i ključna. U pitanju su pojedinci koji već imaju prijateljske odnose sa sugrađanima, koji dele slične vrednosti, i čija deca idu u školu zajedno. Umesto masovnih vakcinalnih centara poput sajmova u velikim gradovima, sada postaju važne prigradske mesne zajednice i seoski domovi zdravlja, ili čak zapušteni domovi kulture.
Možda i seoske crkve, iako se one nisu proslavile u vezi sa promocijom vakcinacije, naprotiv. Svi mi se mi danas ponašamo poput nestrpljive ili razmažene dečurlije sa oskudnom samokontrolom. One koja u onom čuvenom eksperimentu jedva dočeka da pojede kolačić (maršmelou) čim eksperimentalni psiholog napusti prostoriju. Iako im je taj čova u belom mantilu poručio da se još samo malčice strpe, pa će zatim dobiti dva. Ima na Jutjubu.
Dakle, umesto pojačanog opreza i još malo treninga volje, mi varamo i švercujemo se kao nikad ranije. A svaku ambivalentnu poruku, ljudska životinja će komotno protumačiti u svoju korist – i sa lakoćom oprostiti samoj sebi. Pa deder onda još jedno pivo, još jednu krempitu ili kuglu sladoleda, i preskočiću trening danas, i napraviću puškice na samo još ovom ispitu. I neću turiti masku dok kupujem hleb, pavlaku i šunkaricu u radnji na ćošku.
Još uvek nije vreme za opuštanje. Upravo suprotno.
Toliko smo blizu kraju ovoj smrtonosnosti, da tek sad valja da budemo ekstremno pažljivi. Međutim, svako ko o tome nešto progovori, biva prokazan kao hejter, jeretik, veštica ili doktor Kon.
A naše hronične nepažnje, opuštanja i švercovanja, i naše raspojasano antivakcinaštvo, neće samo usporiti povratak u normalnu budućnost, već mogu i da nas vrate natrag u izolaciju i policijski čas. Baš kao što i nestrpljivo otvaranje vrata od rerne samo produžava vreme pečenja, ako i ne upropasti našu mrsnu butkicu sa krompirićima u celini.
Najzad, mislimo, osećajmo, smatrajmo i tvitujmo o tekućoj vlasti šta god da poželimo. Ipak, brza i efikasna nabavka vakcina za građane Republike Srbije bila je nepojamno važan i gotovo istorijski poduhvat.
Ali, tada ostaje pitanje da li su nas podjednako tekuće ambivalentne poruke, antivakcinaška propaganda sa nacionalnih frekvencija, slom svih autoriteta i opšta klima društvenog nepoverenja u institucije, te letnja šema i prirodna nestrpljivost za povratkom u našu (ne)normalnost – vratile mesecima i čak godinama unazad?
A imali smo šansu, nije da nismo. Da li smo je propustili, jer smo se opustili?
Danas
