Piše: Ivan T. Srdanović
Na primeru Crne Gore jasno se može uočiti koliko je pitanje nacionalnog opredeljenja nametnuto sa političkog vrha, a zapravo običnom svetu sasvim nevažno. Iako su se, recimo, prilikom davnašnjih popisa stanovnici opština Šavnik i Žabljak gotovo stopostotno izjašnjavali kao Crnogorci, stvari se osamdesetih godina menjaju.
Najnovija dešavanja koja je pokuljala sa televizije i novina lagano su mlele ljudske duše i srednji vek je sustigao dvadeseti. Devedesetih godina postaje jasno da je velika većina uspela da zaboravi, ne samo zlo koje se tokom II svetskog rata načinilo u ime nacionalizma, već i zakletvu „da ćemo bratstvo i jedinstvo braniti kao zenicu oka“. Istorija je počela da se gnuša savremenika i pamtiša zla koje se dogodilo pre samo pola veka.
U Crnoj Gori je s početka „rata za mir“ izgledalo kao da je postignuto zastrašujuće jedinstvo naroda. Brojnost uniformisanih povratnika sa ratišta garantovala je narodnu sabornost, pa se tek u par kuća, bar na Žabljaku, moglo čuti drugačije viđenje pohoda na Dubrovnik… Kasnije sam saznao da je u ovom gradiću neko u to vreme sastavio spisak neprijateljskih porodica!.
Posle razlaza Mila i Momira stvari su se veoma brzo promenile. Talas koji je krenuo sa Cetinja i iz Podgorice došao je i do Šavnika i Žabljaka. Počeli su i Crnogorci da ponovo dobijaju svoju istoriju. Naravno, u skladu sa duhom devedesetih godina pomešalo se tu mnogo toga – od Vojslavljevića, do NOB-a, ali je bilo jasno da je u osnovi svih tih priča bilo ili prihvatanje Miloševićeve ratne politike ili raskid sa njom.
Dakle, moglo bi se reći da je politički zaokret koji je u Srbiji trajao od 2000. do 2003. godine i završio se, posle ubistva Đinđića, sa premijerom Živkovićem, u Crnoj Gori, nesumnjivo zahvaljujući umešnosti Mila Đukanovića, trajao znatno duže.
Istina, bilo je u međuvremenu napetosti. Bilo je i bombaških napada na Skupštinu Crne Gore, nasilja, raznovrsnih podmetačina, sabotaža privrednog razvoja, čak i pokušaja da se izvede držani udar, te ubistvom kruniše prevrat i učini ono što se već događalo u Srbiji 1903. i 2002, ali su „momirovci“ tek 2020. godine tesnom većinom došli na vlast. Da li je moglo biti drugačije da se u Tivtu nije dogodio preokret nastao usled iskrsavanja, nekako baš uoči izbora, još jedne hrvatske stranke te je HGI izgubio jedno poslaničko mesto, teško je reći.
Činjenica je da su se Tivtom u noći pobede i, kako je premijer Crne Gore više puta izvoleo izjaviti „oslobođenja Crne Gore posle 75. godina“ zavijorile ne samo srpske narodne već i državne zastave. Mnogobrojne izjave čelnika današnje vlasti da će izvesti narod na ulice ukoliko glasovi budu pokradeni ukazuju na to da oslobodioci Crne Gore poraz ne bi priznali. Neki su čak otvoreno spominjali i izbijanje građanskog rata!
Teško je objasniti kako je premijer i uvaženi profesor Zdravko Krivokapić izračunao da je sloboda izgubljena baš 1945, još teže dokučiti da li on smatra da je, recimo, godine 1943. Crna Gora bila slobodna?
Moja malenkost može samo da zamisli kakve je muke imao student sa tako neobičnim slobodarskim idejama da u ondašnjoj SFRJ završi visoke škole. Sigurno mu nije bilo lako da se sa stavom da su zlatna vremena prošla sa padom Berlina ne zameri čak ni profesorima marksizma i odbrane.
No, izgleda da je Univerzitet u Titogradu toga doba bio kudikamo liberalniji od onog u Beogradu. Ali vratimo se onoj staroj, prastaroj podeli koja stalno iznova preti Crnoj Gori. Dakle: Milo ili Momir? Istina je da su zbog, zbog sticaja po njega nesrećnih okolnosti, ulogu Momira preuzeli novi ljudi. No, misaona matrica se nije promenila, već se samo zaogrnula sasvim novim ruhom.
Nastala je podela između dva naroda. Neko sa strane, možda baš iz prijateljske i nesvrstane Ruande, mogao bi da postavi suvislo pitanje kako bi se to ti narodi, ukoliko se zakrve kao što im i dolikuje, u boju razlikovali? Po hrabrosti? Brojnosti? Prezimenima? Veri? Boji kože? Očiju? Crtama lica? Krvnim zrncima?
Po tome što su jedni za Mila, a drugi za Momira, to jest njegove ideološke naslednike. Znači li to da Crnogorce možemo prepoznati po tome što su svi za Mila, a Srbe po tome što su svi za Momirove naslednike, pita se uvaženi gost iz Ruande koji nikako da razdvoji Hutue od Tutsa u Crnoj Gori. Nisu svi Crnogorci za Mila, ali svi Srbi jesu protiv njega i to je sama suština njihovog nacionalnog opredeljena.
Ne morate dalje istraživati jer su time sva najuzvišenija politička pitanja time određena. Oni koji su doneli odluku da su Srbi nisu za NATO, EU im nije potrebna, SPC će grudima braniti, a sve ostalo je ionako pokradeno pa nikoga od njih za goli život ni briga nije. Interesuju ih još samo tu i tamo poneke državne funkcije i carstvo nebesko.
Velika je sreća da dobar deo stanovništva Crne Gore ima zdrav odnos prema onim pitanjima koje političari nameću kao najvažnija. Pripadnost naciji se u Crnoj Gori ponekad menja brže od automobila. U opštini Šavnik su, recimo, nekada najekstremniji članovi SK za relativno kratko vreme uspeli da se nametnu kao najekstremniji vernici SPC! Obraz malo kome od preletača smeta.
Lepo je ponekad promeniti sopstveni pogled na svet. Otkrili smo nešto novo, nešto što ranije nisamo znali, baš kao što je to, na primer, slučaj sa masovnom grobnicom u Batajnici i zaključili da je pesma sa refrenom „jači smo do sudbine“ bila tu samo da nas namagarči. Bilo smo mladi, nismo znali, niko nam nije rekao…
No, zanimljivo je da ima mnogo više onih koji su, ma koliko puta promenili mišljenje i nacionalno opredeljenje, uvek bili u pravu! Najgore od svega je da je upravo ta fela ljudi u zlim vremenima najglasnija. Baš kao što je to slučaj sa sadašnjim premijerom Crne Gore.
U Ivan dolu, kod Žabljaka 21. jula 2021. godine)
