Kada se ispostavi da ti je svaki naredni potez bio bolji od prethodnog, onda ni ne čudi što je konačni epilog bio osvajanje Evrolige.
Kao u šahu, čitajući unapred odluke rivala, Vasilije Micić bio je toliko dominantan na Fajnal-foru u Kelnu da se i pre konačnih 86:81 za Efes postigao apsolutni konsenzus da je srpski plejmejker bio najbolji pojedinac u polufinalu protiv CSKA i finalnom meču sa Barselonom, zasluživši tako titulu MVP završnog turnira.
Micić je tako postao tek peti košarkaš u istoriji Evrolige koji je objedino priznanja za najkorisnijeg igrača regularnog dela i Fajnal-fora u jednoj sezoni.
Sve je manje onih u današnjem sportu za koje se može reći da su vrhunski, recimo košarkaši i ljudi.
Micić je upravo jedan od takvih: prizeman, neposredan, uljudan i uglavnom pozitivno raspoložen.
Spreman za šalu, obično takvog raspoloženja da će sa vama proćaskati bilo na ulici, ako se slučajno sretnete ili na zvaničnim okupljanjima upriličenim za novinare.
Zbog činjenice da mu je otac Dragan, a i danas je tako, veći deo vremena provodio na Kopaoniku, Micić se prvo zaljubio u skijanje i u tom sportu bio veoma uspešan u mlađim kategorijama (osvojio i prvenstvo Srbije).
Prelazak na košarku ubrzo je značio i rani odlazak iz rodnog Kraljeva.
Prva destinacija bio je OKK Beograd, potom Crvena zvezda (ljubav iz dečačkih dana), zatim FMP pa na kraju Mega, za čiji je prvi tim debitovao sa 16 godina.
Trener Dejan Milojević odmah ga je stavio u gro plan; poverio mu važnu ulogu i minutažu, a Vasa je marljivo učio uz daleko iskusnijeg Branka Zeku Milisavljevića.
Da je reč o vrhunskom, unikatnom talentu na mestu pleja; nekome ko poseduje dobar dribling; ima „meku ruku“, sjajan pregled igre i izvanredan osećaj za promenu ritma postalo je jasno još dok je kao 20-godišnjak dirigovao igrom jedne od najboljih generacija Mege u sezonama 2015/16, odnosno 2016/17. Želja da karijeru odmah potom nastavi u Zvezdi nije mu se ostvarila; ali posle loše epizode u Bajernu, usledila je pozajmica u klubu za koji navija i sa kojim je osvojio jadransku i domaću ligu 2016. Odluke da potom ode u turski Tofaš, a zatim i Žalgiris ispostavile su se fenomenalnim.
Kao plej sa iskustvom igranja na Fajnal-foru 2018. stigao je u Efes sa statusom odličnog plejmejkera, pozicioniranog kao lider ekipe, što mu Ergin Ataman nije oduzeo, naprotiv, samo je njegovu igru dodatno oplemenio.
Sa zvanjem MVP kompletne evroligaške 2020/21. za Micića je naredna stanica NBA i dres Oklahome Siti Tandera.
Iako je sa reprezentacijom Srbije osvojio srebro na EP 2017, još uvek se nije nametnuo kao lider, što je bio u mlađim reprezentativnim selekcijama.
Njegova sestra Nina reprezentativka je Srbije u snoubordu. Rođen je 13. januara 1994. u Kraljevu.
Prijatelj je sa mnogim srpskim košarkašima: Nikolom Jokićem, Lukom Mitrovićem, Duškom Savanovićem, koji ga je „inficirao“ kvalitetnom literaturom.
