уторак, децембар 3, 2024

Ibrahim Hadžić: Zbirka

Slične objave

Podeli

Njegove pesme nalaze se u mnogim pesničkim anatologijama i osvajaju čitaoce  diskretnim humorom, blagom nostalgijom i divljenjem prema prirodi. Priroda, svet biljaka i životinja povezane sa slikama zavičaja, čine da Ibrahimovu poeziju prihvatamo kao autentičnu i sa divljenjem

BEOGRAD, 30. septembra 2022. – Knjiga poezije Ibrahima Hadžića  jednostavno nazvana ZBIRKA predstavlja izbor pesama iz svih do sada objavljenih pesničkih knjiga. Hadžić je jedan od najznačajnihih savremenih pesnika. Podjednako pripada srpskoj, bošnjačkoj i crnogorskoj književnosti.

Njegove pesme nalaze se u mnogim pesničkim anatologijama i osvajaju čitaoce  diskretnim humorom, blagom nostalgijom i divljenjem prema prirodi. Priroda, svet biljaka i životinja povezane sa slikama zavičaja, čine da Ibrahimovu poeziju prihvatamo kao autentičnu i sa divljenjem.

Ibrahim Hadžić je i ugledni gljivar, autor nekoliko zapaženih knjiga iz oblasti gljivarstva, zapisao je Filip David.

Foto: I. Hadžić

OSEĆAM DA NAROD TEŠKO DIŠE

Žurim kući da napišem pesmu.

Držim u glavi jednu misao.

Probijam se kroz teskobni grad.

Ne želim da sretnem nikog poznatog

(Tek toliko smem da pomislim)

Sav sam sažet u jednu tačku.

Letim i držim ispod krila

Još tananu i maglovitu sliku.

Gazim nogama u barice,

Razbijam u deliće prljave odsjaje.

Njiše se drveće

Već ogoljeno i isluženo.

Golubovi se razleću

Kao rečenice.

Ponavljam misao začetu slučajno

– Osećam da narod teško diše –

Znam početak koji ću da zapišem.

Nije mi potpuno jasna težina stiha.

Nazirem odgovornost

I prelom za pesmu.

Ona bi morala da izrazi

Stešnjenost osećanja.

Lepi mi se pljuvačka po jeziku.

Još četrdeset dvostrukih koraka

Moram da napravim.

Začeti stih ne smem da izgubim.

Vodim računa kao da čujem dečji plač.

– Osećam da narod teško diše! –

Ponavljam neprestano.

Već govorim poluglasno.

U ustima mi je sudbonosni slog.

Proveravam vezu između začetog stiha

I hladnog dana.

Nemiran sam.

Dim se spušta na ulicu.

Sve što vidim nejasno je.

A ja želim da sačuvam jasnoću slike:

– Osećam da narod teško diše! –

Primičem se kući.

Pretrčavam preko ulice.

Ulazim u mračni hodnik.

Polako posustajem.

Bojim se da zapisani stih

Ne izgubi živu vezu između

Moje sobe

I nejasnog dana.

Nespretno otključavam vrata.

Preliva me pustoš kuće.

Beli zidovi

Kao neispisani papiri.

Peć ne gori,

Moram da je potpalim.

Moram da odledim vodu.

Moram da prođem kroz sobu

U kojoj dete spava.

Moram da sednem i da zapišem:

Osećam da narod teško diše!

Foto: i. Hadžić

MIT PEĆINE

Hvala vam što ste nam sagradili

Pećinu,

Vi ste dobri majstori za

Pećine,

Zbilja ste sjajni.

Mi se izuzetno i uzvišeno

Osećamo.

Pipamo po zidovima,

Hvalimo mrak

I već pažljivo nanosimo prve crteže.

Hvala vam što ste nam sagradili

Pećinu,

Mi se sada osećamo sigurnim,

Motrimo samo na jednu rupu

Kroz koju,

Sa vremena na vreme,

Ubacujete malo svetlosti

Da nas bolje vidite.

Zbilja se lepo osećamo,

Imamo čudesnu tišinu

I ni u čemu ne oskudevamo.

Hvala vam što ste nam sagradili

Pećinu,

Polako se pretvaramo

U kameni nakit,

U mraku podupiremo svodove,

Držimo na rukama

Sav teret podzemlja.

SAVETI TE-VE REDITELJA SNIMATELJU

To lice izvuci,

Baci ga u prvi plan,

Zahvalno je,

Živopisno –

Da pobudi naš elan.

Njemu će da veruju.

Pogledaj taj zemljopis čela,

Tu skrivenu mudrost,

Tu snagu što zrači ispod odela,

To blago nacionalno

Poneto iz divljeg sela.

Baci na njega više svetla,

Demfuj mikrofonom kreštavost,

Nikako ne daj nosati profil

(I sve to u prvom planu)

Zahvalno je,

Narodsko –

Da zaleči ranu.

Podigni mu stolicu,

Raširi mu ramena,

Daj mu malo kontrasta

(Al ipak neka je ameriken)

Nek ponese sudbinu nacije

Ko dobro odelo

Maneken.

Foto: I. Hadžić

VLAS

Jednom nam je, kao opomenu za svagda,

Ruski pisac logorolog

Ispričao priču o zlu:

Robijaši sa Kolime

Koji su na brodove

Tovarili trupce sibirskih kedrova

(Koji su bili namenjeni izvozu u svet),

Između balvana

Stavili bi pokatkad odsečenu ruku

Da pošalju o sebi poruku.

A oni koji su otovarali brodove

Nisu ništa, kao što znamo, preduzeli.

Stajali su zbunjeno

Kao prave neznalice i

Čudili se novoj vrsti drveća

Na kojem rastu ruke.

A moja žena

Nedavno kupila je prekrivače od pamuka

Za kauč i fotelju

U Orijent šopu.

Dok sedim udobno u stolici

Moji prsti neprestano

Izvlače iz tkanja braonkaste ljuspice

(Pamukove čaurice poput bubamarinih krila),

Ali i neretko napipam crnu, tvrdu, kao struna za pecanje,

Iz kose dugačku žensku vlas.

Satima je izvlačim isprepletenu

Iz osnove ili potke.

A šta u suštini

Meni ta vlas znači?

Ništa,

Osim da je ta tkalja imala divnu, jaku crnu kosu.

A zašto na početku ove pesme-zapisa

Pominjem ruskog pisca,

Mučenika iz sovjetskih logora?

(2008)

PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTVU

Dok gledamo kasno uveče prenos na TV-u

Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva

Između Španije i Hondurasa,

Moja devedesetogodišnja majka i ja,

Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica

Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku

Ili negde dalje, tek

Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,

I mene koji pokušavam da se udubim u igru,

Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina

I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,

Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,

Ko igra ovo?

Španija, majko.

Ona Španija koja je nekada proterala Arape i Jevreje

Sa Pirinejskog poluostrva,

A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta,

Pa i Honduras,

Zemlju koja večeras na sportskom polju

Bije bitku s kolonizatorom.

Nisam čula za Honduras. Ne znam gde je to, kaže.

To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu banane,

Tamo gde su živeli Indijanci,

Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano pobeđivali,

Onaj nesretni narod za koji smo mi

U bioskopu navijali,

Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.

A ko su bijeli a ko crveni?

Između nekoliko okrenutih redova iglama na čarapi,

Pita.

Crveni su Španci

A beli Hondurašani.

Čini mi se da ovih crvenih ima više.

U pravu si.

Čini se da ih ima više

Jer im je više stalo do pobede pa više trče,

Svuda stignu.

A ima ih podjednako.

A zašto ovaj ne udari loptu?

Je li se umorio?

Vidi kako stoji i dahće.

Ne, on čeka da mu sudija dade znak,

Da mu dozvoli da puca penal.

A što je ovaj narod ovako obučen?

Ko su oni?

To je publika.

Tako se publika maskira.

Oni podržavaju svoj tim vikom,

Mahanjem zastavama,

Duvanjem u trube vuvuzele

(U onakve trube

kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,

sećaš se?)

Oni su se obukli šareno,

Ili su se premazali po telu

Bojama svoje zastave.

Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete,

Gleda me pravo u lice,

I puna nekog skrivenog besa

Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu

I reče:

Žo mi je što bar neko od vas braće nije posto fuzbaler,

No ste se svi dali na umetnost,

Pa niko za vas ne zna.

(2. VI 2010)

Foto: I. Hadžić

GDE SMO MI

Svojevremeno mi je

Letonski pesnik,

Maris Čaklajs, rekao:

Mi mali narodi

Moramo sve da znamo o velikima,

A oni ne moraju ništa

O nama da znaju.

A moj školski drug, Jole,

Vodič turista

I ko zna šta još,

Kazao mi je:

Jednom prilikim vidim

Na štandu u Moskvi

Trešnje.

Pisalo je: Trešnje iz Srbije.

Poskočio sam od radosti,

Možda su trešnje iz moje Deževe

I Novog Pazara,

Pa upitah prodavačicu:

Izvinte, gde je ta Srbija?

Pojma nemam,

Prvi put danas za nju čujem,

Ležerno odgovori plavooka lepotica.

(V 2018)

NOBELOVA NAGRADA

Sanjao sam da ste mi dodelili

Nobelovu nagradu

Ali ne za književnost

Već za psihologiju.

Dokazao sam vam

Ono što je Avicena

Odavno kazao:

Ako probudite moj duh

Koji spava u knjigama,

Probudiće i on vas.

(V 2009)

Ibrahim Hadžić rođen je 1944. u Rožajama (Crna Gora). Od 1967. živi u Beogradu. Završio je Filozofski fakultet, grupa za istoriju umetnosti. Objavio je 16 knjiga poezije i četiri knjige proze.

Član je Srpskog književnog društva.

Prevodi poeziju s ruskog jezika.

Trideset godina se bavi izučavanjem gljiva. Jedan je od pokretača Mikološkog društva Srbije i jedan od pokretača časopisa Svet gljiva.

D. B.