Njegove pesme nalaze se u mnogim pesničkim anatologijama i osvajaju čitaoce diskretnim humorom, blagom nostalgijom i divljenjem prema prirodi. Priroda, svet biljaka i životinja povezane sa slikama zavičaja, čine da Ibrahimovu poeziju prihvatamo kao autentičnu i sa divljenjem
BEOGRAD, 30. septembra 2022. – Knjiga poezije Ibrahima Hadžića jednostavno nazvana ZBIRKA predstavlja izbor pesama iz svih do sada objavljenih pesničkih knjiga. Hadžić je jedan od najznačajnihih savremenih pesnika. Podjednako pripada srpskoj, bošnjačkoj i crnogorskoj književnosti.
Njegove pesme nalaze se u mnogim pesničkim anatologijama i osvajaju čitaoce diskretnim humorom, blagom nostalgijom i divljenjem prema prirodi. Priroda, svet biljaka i životinja povezane sa slikama zavičaja, čine da Ibrahimovu poeziju prihvatamo kao autentičnu i sa divljenjem.
Ibrahim Hadžić je i ugledni gljivar, autor nekoliko zapaženih knjiga iz oblasti gljivarstva, zapisao je Filip David.
OSEĆAM DA NAROD TEŠKO DIŠE
Žurim kući da napišem pesmu.
Držim u glavi jednu misao.
Probijam se kroz teskobni grad.
Ne želim da sretnem nikog poznatog
(Tek toliko smem da pomislim)
Sav sam sažet u jednu tačku.
Letim i držim ispod krila
Još tananu i maglovitu sliku.
Gazim nogama u barice,
Razbijam u deliće prljave odsjaje.
Njiše se drveće
Već ogoljeno i isluženo.
Golubovi se razleću
Kao rečenice.
Ponavljam misao začetu slučajno
– Osećam da narod teško diše –
Znam početak koji ću da zapišem.
Nije mi potpuno jasna težina stiha.
Nazirem odgovornost
I prelom za pesmu.
Ona bi morala da izrazi
Stešnjenost osećanja.
Lepi mi se pljuvačka po jeziku.
Još četrdeset dvostrukih koraka
Moram da napravim.
Začeti stih ne smem da izgubim.
Vodim računa kao da čujem dečji plač.
– Osećam da narod teško diše! –
Ponavljam neprestano.
Već govorim poluglasno.
U ustima mi je sudbonosni slog.
Proveravam vezu između začetog stiha
I hladnog dana.
Nemiran sam.
Dim se spušta na ulicu.
Sve što vidim nejasno je.
A ja želim da sačuvam jasnoću slike:
– Osećam da narod teško diše! –
Primičem se kući.
Pretrčavam preko ulice.
Ulazim u mračni hodnik.
Polako posustajem.
Bojim se da zapisani stih
Ne izgubi živu vezu između
Moje sobe
I nejasnog dana.
Nespretno otključavam vrata.
Preliva me pustoš kuće.
Beli zidovi
Kao neispisani papiri.
Peć ne gori,
Moram da je potpalim.
Moram da odledim vodu.
Moram da prođem kroz sobu
U kojoj dete spava.
Moram da sednem i da zapišem:
Osećam da narod teško diše!
MIT PEĆINE
Hvala vam što ste nam sagradili
Pećinu,
Vi ste dobri majstori za
Pećine,
Zbilja ste sjajni.
Mi se izuzetno i uzvišeno
Osećamo.
Pipamo po zidovima,
Hvalimo mrak
I već pažljivo nanosimo prve crteže.
Hvala vam što ste nam sagradili
Pećinu,
Mi se sada osećamo sigurnim,
Motrimo samo na jednu rupu
Kroz koju,
Sa vremena na vreme,
Ubacujete malo svetlosti
Da nas bolje vidite.
Zbilja se lepo osećamo,
Imamo čudesnu tišinu
I ni u čemu ne oskudevamo.
Hvala vam što ste nam sagradili
Pećinu,
Polako se pretvaramo
U kameni nakit,
U mraku podupiremo svodove,
Držimo na rukama
Sav teret podzemlja.
SAVETI TE-VE REDITELJA SNIMATELJU
To lice izvuci,
Baci ga u prvi plan,
Zahvalno je,
Živopisno –
Da pobudi naš elan.
Njemu će da veruju.
Pogledaj taj zemljopis čela,
Tu skrivenu mudrost,
Tu snagu što zrači ispod odela,
To blago nacionalno
Poneto iz divljeg sela.
Baci na njega više svetla,
Demfuj mikrofonom kreštavost,
Nikako ne daj nosati profil
(I sve to u prvom planu)
Zahvalno je,
Narodsko –
Da zaleči ranu.
Podigni mu stolicu,
Raširi mu ramena,
Daj mu malo kontrasta
(Al ipak neka je ameriken)
Nek ponese sudbinu nacije
Ko dobro odelo
Maneken.
VLAS
Jednom nam je, kao opomenu za svagda,
Ruski pisac logorolog
Ispričao priču o zlu:
Robijaši sa Kolime
Koji su na brodove
Tovarili trupce sibirskih kedrova
(Koji su bili namenjeni izvozu u svet),
Između balvana
Stavili bi pokatkad odsečenu ruku
Da pošalju o sebi poruku.
A oni koji su otovarali brodove
Nisu ništa, kao što znamo, preduzeli.
Stajali su zbunjeno
Kao prave neznalice i
Čudili se novoj vrsti drveća
Na kojem rastu ruke.
A moja žena
Nedavno kupila je prekrivače od pamuka
Za kauč i fotelju
U Orijent šopu.
Dok sedim udobno u stolici
Moji prsti neprestano
Izvlače iz tkanja braonkaste ljuspice
(Pamukove čaurice poput bubamarinih krila),
Ali i neretko napipam crnu, tvrdu, kao struna za pecanje,
Iz kose dugačku žensku vlas.
Satima je izvlačim isprepletenu
Iz osnove ili potke.
A šta u suštini
Meni ta vlas znači?
Ništa,
Osim da je ta tkalja imala divnu, jaku crnu kosu.
A zašto na početku ove pesme-zapisa
Pominjem ruskog pisca,
Mučenika iz sovjetskih logora?
(2008)
PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTVU
Dok gledamo kasno uveče prenos na TV-u
Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva
Između Španije i Hondurasa,
Moja devedesetogodišnja majka i ja,
Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica
Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku
Ili negde dalje, tek
Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,
I mene koji pokušavam da se udubim u igru,
Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina
I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,
Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,
Ko igra ovo?
Španija, majko.
Ona Španija koja je nekada proterala Arape i Jevreje
Sa Pirinejskog poluostrva,
A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta,
Pa i Honduras,
Zemlju koja večeras na sportskom polju
Bije bitku s kolonizatorom.
Nisam čula za Honduras. Ne znam gde je to, kaže.
To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu banane,
Tamo gde su živeli Indijanci,
Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano pobeđivali,
Onaj nesretni narod za koji smo mi
U bioskopu navijali,
Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.
A ko su bijeli a ko crveni?
Između nekoliko okrenutih redova iglama na čarapi,
Pita.
Crveni su Španci
A beli Hondurašani.
Čini mi se da ovih crvenih ima više.
U pravu si.
Čini se da ih ima više
Jer im je više stalo do pobede pa više trče,
Svuda stignu.
A ima ih podjednako.
A zašto ovaj ne udari loptu?
Je li se umorio?
Vidi kako stoji i dahće.
Ne, on čeka da mu sudija dade znak,
Da mu dozvoli da puca penal.
A što je ovaj narod ovako obučen?
Ko su oni?
To je publika.
Tako se publika maskira.
Oni podržavaju svoj tim vikom,
Mahanjem zastavama,
Duvanjem u trube vuvuzele
(U onakve trube
kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,
sećaš se?)
Oni su se obukli šareno,
Ili su se premazali po telu
Bojama svoje zastave.
Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete,
Gleda me pravo u lice,
I puna nekog skrivenog besa
Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu
I reče:
Žo mi je što bar neko od vas braće nije posto fuzbaler,
No ste se svi dali na umetnost,
Pa niko za vas ne zna.
(2. VI 2010)
GDE SMO MI
Svojevremeno mi je
Letonski pesnik,
Maris Čaklajs, rekao:
Mi mali narodi
Moramo sve da znamo o velikima,
A oni ne moraju ništa
O nama da znaju.
A moj školski drug, Jole,
Vodič turista
I ko zna šta još,
Kazao mi je:
Jednom prilikim vidim
Na štandu u Moskvi
Trešnje.
Pisalo je: Trešnje iz Srbije.
Poskočio sam od radosti,
Možda su trešnje iz moje Deževe
I Novog Pazara,
Pa upitah prodavačicu:
Izvinte, gde je ta Srbija?
Pojma nemam,
Prvi put danas za nju čujem,
Ležerno odgovori plavooka lepotica.
(V 2018)
NOBELOVA NAGRADA
Sanjao sam da ste mi dodelili
Nobelovu nagradu
Ali ne za književnost
Već za psihologiju.
Dokazao sam vam
Ono što je Avicena
Odavno kazao:
Ako probudite moj duh
Koji spava u knjigama,
Probudiće i on vas.
(V 2009)
Ibrahim Hadžić rođen je 1944. u Rožajama (Crna Gora). Od 1967. živi u Beogradu. Završio je Filozofski fakultet, grupa za istoriju umetnosti. Objavio je 16 knjiga poezije i četiri knjige proze.
Član je Srpskog književnog društva.
Prevodi poeziju s ruskog jezika.
Trideset godina se bavi izučavanjem gljiva. Jedan je od pokretača Mikološkog društva Srbije i jedan od pokretača časopisa Svet gljiva.
D. B.
