Dragan Banjac
Dvadesetjedna godina bez Zorana Đinđića! Prošle godine njemu u (s)pomen, zahvaljujući ponajviše Zoranu Vuletiću i Građanskom demokratskom forumu u Medija centru je promovisan odličan prikaz Mijata Lakićevića o Đinđićevom životu i radu i priređen okrugli sto gde su učešće uzeli neki bliski ljudi ubijenog premijera. Ne bih da se priključim spisku gore pomenutih. Sa Đinđićem sam bio, da budem što iskreniji i što direktniji, na dobrim relacijama. Solidni znanci, recimo. Da je živ mogao bi da potvrdi da mu ništa nisam tražio, a možda bi posvedočio da sam mu, kako (mi)je nekoliko puta rekao, za korektnost dok sam radio u Borbi i Našoj Borbi i valjda zbog brojnih intervjua koje smo zajedno uradili, iz metodoloških razloga odbio pomoć.
Zašto iz besa pojasniće nadnaslov DVE GODINE OD UBISTVA ZORANA ĐINĐIĆA SRBIJA I DALJE NEODLUČNA, PREMIJEROV PUT ZASAD ODBAČEN, A NOVOG NEMA. Evo i podnaslova: U NJEGOVOJ SRBIJI DVE GODINE KASNIJE NEDAĆE SU SE SAMO UVEĆALE. REFORME SU DOVEDENE U PITANJE (VESNA PEŠIĆ TVRDI DA SU STALE), A POLITIČKA BORBA SE RASPLAMSALA DO NESLUĆENIH RAZMERA. DEMOKRATSKA OPOZICIJA SRBIJE (DOS) SE RASPALA, NEKADAŠNJI SABORCIU BORBI PROTIV MILOŠEVIĆA I NJEGOVOG REŽIMA RASPRŠILI SU SE NA SVE STRANE, A DEO “DEMOKRATSKOG BLOKA” KOJI BI, UMESTO U EVROPU, NAJRADIJE DA ZEMLJU STROVALI U SREDJI VEK, PRIGRLIO OSTATKE MILOŠEVIĆEVE PARTIJE I NA VELIKA VRATA IH VRATIO U POLITIČKI ŽIVOT ZEMLJE.
Bilo je to pre 18 godina, a tekst možete “izguglati” ispisivanjem gore navedenog naslova (Hteo je za nas, ali nije mogao umesto nas). Tekst bi se mirne duše mogao objavljivati svakog 12. marta u voj zemlji, najviše zbog toga što mnogo govori i o nama, i što generacije koje dolaze znaju šta nismo hteli (umeli) da cenimo.
Umesto ponavljanja tog podsećanja evo intervjua sa Zoranom koji je u Našoj Borbi objavljen u dvobroju – subota-nedelja, 15-16. aprila 1995. godine, pod naslovom NE SOLIMO PAMET NI PALAMA NI KNINU. A kada već zloupotrebljavam prostor i uredničku funkciju Portala Forum moram reći kako je došlo do ovog razgovora pre dvadesetosam godina. Prolazeći Terazijama ka redakciji (četvrtak, 13. april) video sam da izlazi iz automobila i na putu ka DS (Terazije 3/III) malo je zastao. Nameravao samo da ga pozdravim u prolazu, ali dao mi je znak da priđem. Uz smešak mi je rekao da ga je Milošević “stisnuo” i moli za malo prostora u Novini koja je s pravom zasluživala veliko N. Ponudio sam mu pola strane, celu ili “duplericu”. Ovo poslednje je odbio. Ako želiš za ovaj dvobroj razgovor moramo da obavimo danas, a onda mi ostaje da se mučim i “skidam” priču sa kasetofona do duboko u noć. Tako je i bilo, rekavši mi u šali da treba da što manje spavam jer ću duže da živim…
Dr Zoran Đinđić, predsednik DS o opoziciji, vlasti, rešenju krize na prostoru bivše Jugoslavije, otvaranju prema svetu (nadnaslov)
Ne solimo pamet ni Palama ni Kninu (naslov)
U podnaslovu stoji: Ako bi Srbi iz Bosne rekli: Hoćemo da živimo u građanskoj Bosni – mi bismo otvorili bocu šampanjca i niko ne bi bio srećniji. Nas, ipak, niko ništa ne pita i nismo mi ti koji sole pamet, bilo Kninu ili Palama. U rukovodstvu Crne Gore vidim mnogo više političke volje i veštine nego kod srpskog. Srpsko je, pak, nesposobno na strateškom planu, što ne shvata globalnu situaciju. Milošević ima toliko “repova” da je prinuđen da pravi ustupke međunarodnoj zajednici i oni to otvoreno govore. Imamo vladu kao da ju je Brežnjev sastavio – sve starci i direktori
U situaciji raspada države po etničkim šavovima, jedna politička stranka ne sme da zatvori oči pred realnošću i da traži spas u nečem opštem, kao što su poziv na toleranciju, primat građanskog nad nacionalnim i sve ono što je krajnje prihvatljivo i lepo zvuči ali je neprimenljivo u svakidašnjim uslovima. Ja nas (DS) vidim u svemu kao vatrogasce koji gase požar i pritom rizikujemo da vodom kojom gasimo napravimo štetu na vrednom nameštaju ili vrednom tepihu, Ovako na početku razgovora za Našu Nedeljnu Borbu odgovara predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić na primedbu da se njegovoj stranci u poslednje vreme prebacuje da je skrenula u nacionalne vode.
“Sve se moglo naslutiti i ranije. Lično sam još pre deset do petnaest godina o tome govorio u tekstovima objavljenim u Književnim novinama i Književnoj reči. Poslednji esej imao je naslov: Jugoslavija je sveća koja gori sa oba kraja. Jugoslaviju sam definisao kao staničnu čekaonicu u kojoj čuče narodi od koji svako čeka neki svoj voz, svi bi da uskoče, a opet svi glume da im je to otadžbina. Znalo se da je na pomolu raspad zemlje, a klica je začeta još 1918. godine. Naravno, komunističke elite u svim republikama su krive što je raspad ispao ovako krvav i tu Kučan nije manje odgovoran nego Milošević i Tuđman, nego Bulatović”.
Vratimo se opoziciji. Ima mišljenja da toga kod nas, zapravo, nema. I kao da ovakva opozicija i ne želi pobedu?
“Mi želimo da pobedimo! Teško je, međutim, u tome uspeti u zemlji koja se faktički nalazi u ratu. Pa, ni u Engleskoj opozicija ne bi pobedila da je Engleska u ratu. Zbog toga su ljudi spremni da unutrašnjoj politici čine velike ustupke i mnogo trpe sve dok se rat na završi. Ja sam, inače, prijatno iznenađen da je opozicija u Srbiji usred rata dobijala polovinu glasova birača. Da bi se više učinilo otrebne su dve stvari: da se globalna kriza privede kraju i da stranke organizaciono ojačaju kako bi mogle veliku podršku i želje za promenama da sprovedu. Kada je u pitanju koalicija – sve je to jedna optička varka, jedan stereotip proistekao iz intelektualne nemoći i kukavičluka kako ovih koji sebe svrstavaju i onih koji prave takve podele. Ipak, da se zagrebe ispod površine našo bi se svašta…”
Socijalistička partija?
“Vladajuća nomenklatura je servis za održavanje vlasti. Kao autoservis, koji nema marku već je samo servis. Njihova jedina politika je da što duže ostanu na vlasti. Uspevaju zahvaljujući nasleđu (privilegije), krizi države koja je dovela do pomeranja pažnje ljudi sa unutrašnje na spoljnu politiku i zbog konfuzne opozicije. Ako bi se videlo šta je desno, a šta levo, nastao bi haos. Pitanje je šta je levo u Socijalističkoj partiji u kojoj se nalazi i koju podržava 90 odsto srpskih multimilionera i kapitalista. Najviše ih je u SKPJ. Ima tu i stranaka koje se oslanjaju na ravnogorske programe i koje u svom znaku imaju šajkaču. One bi, malo sam odlutao od postavljenog pitanja, lako umesto petokrake na tu šajkaču da stave kokardu. Radi se o političkoj mimikriji, pre svega o pokušaju da se nedostatak vlastite političke koncepcije kompenzuje etiketama na sebe i na druge. Nismo ni jednog trenutka bili nacionalistička stranka, ne zato što mislimo da nacionalno-konzervativne stranke nisu legitimne, več što naprosto to ne odgovara mentalitetu naših članova i aktivista. Mi smo sa ogromnogm rezervom pratili podgrevanje nacionalnog folklora u opoziciji, od mističnih seansi u Staroj Pazovi preko prebrojavanja kostiju na prostorima bivše Jugoslavije, sve do instrumentalizacije monarhije i Crkve”.
Vaše vezivanje za Pale mnoge je iznenadilo?
“U nezgodnoj smo situaciji da se bavimo politikom krize i rata a da nismo učestvovali u stvaranju uzroka. Politika je u tome da se rat neće završiti dok njegovi najveći učesnici ne ostvare barem minimum svojih zahteva. Minimum zahteva Srba u RS je njihov suverenitet. radi se na kraju o sukobu u kome učestvuje i deo našeg nroda i bii nepristrasan u tome bilo bi krajnje licemerno. Ali, ako bi oni rekli: hoćemo da živimo zajedno u građanskoj Bosni – mi bismo otvorili bocu šampanjca i niko ne bi bio srećniji. Ne treba zaboraviti ni to da nas niko ništa ne pita i da mi nismo ti što sole pamet, bilo da se radi o Kninu ili o Palama”.
Ipak, Vi ste i ovih dana bili na Palama i mnogo se govori o predlogu DS. Pojasnite malo?
“Suština našeg predloga je u redosledu koraka. Do sada je više pažnje i energije posvećivano onim delovima predloga koji ne odgovara Srbima. Mi predlažemo obrnuto – ono što je prihvatljivo da se izdvoji, da se napravi kompilacija što bi značilo da se uzme sve ono što ne ugrožava minimum koji je prihvatljiv. Reč je o dva ključna elementa. Prvo – suverenost Republike Srpek, uz uslov međunarodne zajednice da se očuva forma zajedničke države. Mi mislimo da se to može rešiti jednom labavom konfederacijom. U njoj bi se ispunili uslovi RS i međunarodne zajednice prema Kontakt grupi i drugi ključni element – podela teritorija. Po princppu pola-pola, koji procenat manje ili više, što je parlament RS već prihvatio glasanjem o Oven-Stoltenbergovom planu, a Kontakt grupa obnovila kao ponudu, s tim što RS treba da ima merodavan uticaj na odluku o kvalitetu teritorija: ako vraća deo teritorije i čini ustupak, onda se mora barem dopustiti da odluče koji će deo teritorije zadržati. Ako bu se to ostvarilo došao bi i mir, i to odmah. Oni (rukovodstvo RS) imaju jako malo poverenja u međunarodne porednike i jako malo poverenja u garancije. Što se tiče našeg predloga ne mogu da kažem da su oduševljeni i da su tako prihvatili ovu inicijativu, ali su obećali da će ozbiljno da je razmotre.”
Šta misli svet, velike sile?
“Nedoumica je i u Americi, koliko mi je poznato, da se omogući stvaranje jedne čisto muslimanske države na Balkanu kja bi vrlo brzo postala ekspozitura Saudijske Arabije i Turske.”
Kako vidite jugoslovensku zajednicu, posebno Crnu Goru u njoj?
“Postao je kooperativniji. Za određene centre a Zapadu on je najjevtinija varijanta. On toliko ima ‘repova’ da je prinuđen da pravi ustupke i oni to otvoreno i govore. Računaju – omekšao je, treba igrati na njega, hvaliti ga i naglašavati njegovu ulogu. Samo je privid njegova reintegracija na međunarodnu scenu. To je jedini predsednik koji je bio samo u Grčkoj, možda još u Rumuniji i Bugarskoj. Varka je zato kad Kozirjev ili neko od kopredsednika izjave da je on ‘nezaobilazan faktor’”.
A Tuđman?
“On ide na KEBS u Budimpeštu i nedavno takođe na sastanak o socijalnoj politici gde je bilo zastupljeno stotinu država. Miloševića nema nigde a izolaciju je uspostavio sam režim da bi jednog dana, kad se izađe, bio zaslužan. To znaju gospodin Kozirjev i ostali koji kao Danajci donse darove”.
Kažu da ste bliski vlastima. Još nije zaborvaljen i različito se tumači Vaš zakon o transformaciji društvene svojine?
Izgubili ste neke viđenije članove. Neki su Vam došli. Šta inače mislite o “prebezima”?
“Vidim dve vrste. Oni koji iz vladajuće partije pređu (Trajković i Cvetković – Socijaldemokratska partija) u opoziciju i one što pređu u drugu stranku. Ovo drugo je prirodno. Nama su otišli, recimo, Đukić i Radulović zbog toga što nisu imali strpljenja. To je za opoziciju faktor visokog rizika. Na jednoj strani donose imidž, a na drugoj su lak plen države za ucene i mi u taj rizik svesno ulazimo.”
Nova demokrazija?
“Čista komercijala. To je privatno preduzeće, a ne stranka. Nema koalicionog ugovora, SPS se ni našta nije obavezala. Nova demokratija (DEPOS) je ušla u vladu u fazi najviše političke represije nad medijima, strankama i građanima, a rezultat svega je – restauracija komunizma”.
Mediji?
“Njima (SPS) smeta sve. Oni bi najviše voleli kada bi imali svih 250 poslanika u klupama. Zato je njima smetala Borba, ona nekadašnja, a ovo što su se ‘nagodili’ sa Studiom B ne znači da su odustali. SPS je sistem koji funkcioniše samo u uslovima totalnog monopola. Zato je teško svakoj novini koja nije uz njih, jer svaki različit glas, makar koliko bio tih, njima smeta”.
Kao da narod ne želi promene?
“Nama treba nova politika, fundamentalne promene. Narod se nije prestao nadati i ljudi iskreno žele da Srbija bude pozitivan faktor. Treba nam reforma državne uprave (imamo vladu kao da ju je Brežnjev sastavio, sve starci i direktori), moderno privredno preduzeće na principu rezultata, efikasnosti, dinamičnosti i lične odgovornosti. Reforma školstva takođe, da svaki učesnik kada završi školovanje vlada sa dva do tri zanimanja, da poznaje najsavremeniju tehnologiju i da je u stanju priključiti se svetu. Mi smo po mentalitetu zapadnoevropski narod, ali država ne čini ništa da bismo to stvarno i postali. Da je dobit od nafte (od naftne mafije 1993) pravilno oporezovana svaka osnovna i srednja škola u Srbiji imala bi između deset i dvadeset kompjutera”.
Prema Vašim procenama vlast će se sama urušiti. Kada?
Nedavno ste bili u Austriji, krajem aprila idete u Nemački, primiće vas i Klaus Kinkel?
“Pokušavamo da maksimalno razmaknemo vrata koja su sada odškrinuta. Istina, u tim kontaktima neovlašćeno predstavljamo državu, radimo i na skidanju sankcija, ali i na uspostavljanju kontakata sa bliskim strankama. Ti će kontakti imati veliki značaj i težinu kada se ovo ratovanje završi . Kredibilitet, pre svega, ekonomske politike koja se vodi u Srbiji zavisi od međunarodne podrške, od ekonomski važnih zemalja. Iskreno rečeno mi želimo da za DS, koja će jednog dana da vodi Srbiju, već sada obezbedimo podršku i simpatije. Učimo na greškama vladajuće stranke koja je krenul s velikim ambicijama ali nije obezbedila podršku sveta. Moj utisak je da je svet ušao u fazu zamora u vezi sa jugoslovenskom krizom i to je faza u kojoj je sve manje osuda i nadobudnog ubeđivanja ko je žrtva, ko agresor… Nisu toliko zapanjeni da presuđuju, podjednako im je dosta svih – i Srba i Hrvata i Muslimana – i prilika je da se slika o nama, dosad uglavnom okvalifikovanih kao glavni i najveći krivci, nešto izmeni. Nisu, dakle, ravnodušni prema nama, ali ni zajapureni kao u početku i mi pokušavamo da iskoristimo vakuum, jer Jugoslavija i Srbi nisu više demonizovani kao pre godinu-dve i zainteresovani su za nas. To su naša iskustva iz Austrije, a nadamo se sličnim i u Nemačkoj gde već imamo potvrđene susrete sa predsednikom spoljnopolitičkog odbora nemačkog parlamenta, sa predstavnicima tri važne stranke, a veoma je izvestan i susret i susret sa gospodinom Kinkelom. Biće to najviše poseta za poslednjih 15-20 godina Nemačkoj od strane predstavnika nekadašnje Jugoslavije”.
Ostajete u politici?
“Naravno, do pobede. Nemam nameru da emigriram. Ovo je moja zemlja i, ako neko treba da ide, neka idu oni. Stranka je sve jača. Nismo nikad bili nacionalisti, ali ni nacionalni mazohisti. Što bi rekao Borislav Pekić: ‘Nećemo da razbijamo Jugoslaviju, ali nećemo dopustiti ni da Jugoslavija razbije nas’”.
Verujete li u neku novu zajednicu na ovim prostorima?
“Ne. Ekonomska saradnja, saobraćajne veze, nužnost ekološke celine Balkana da, ali politička zajednica na ovim prostorima nije više moguća. Ne verujem u narednih deset godina a posle to uopšte nije moguće.
SPO propaganda
Nelojalna konkurencija u opoziciji je njena ružna dimenzija. Onaj ko čita Srpsku reč mogao bi pomisliti da je RTS melem na ranu. Ili: u toj se novini može videti fotomontaža patrijarha Pavla u maskirnoj uniformi… Sve to u orgau SPO, stranke koja se zalaže za slobodu medija, a nad nekim tekstovima u njenom glasili i Gebels bi se naježio.
Mićunović – ništa
Na pitanje šta je sa profesorom Dragoljubom Mićunovićem, nekadašnjim predsednikom DS, Đinđić kaže da je njegov prethodnik delimično sam sebe marginalizovao. Hteo je, umesto kompromisa, sve ili ništa. Ispalo je ovo drugo.
Latinoamerička vlada
Vlast je mnogo toga odgurnula od sebe, recimo đubrivo, naftu (preuzeo Arkan) i još eke proizvode država distribuira preko mafije. Narod je bukvalno gurnut u ruke mafije, time su stvorili prostor za posrednike i tako novac odlazi u privatne džepove. Nema kontrole. Najveći skandal je da je dve trećine Vlade sastavljeno od direktora-lobista (Simpo, C-market, Takovo, Sartid 1913). Kako neko može njima konkurisati, recimo C-marketu, kad oni unapred zanju i carine i sve drugo. To su državni monopolisti, latinoamerička vlada u kojoj umesto generala sede direktori.
2024.
Prema najavama pouzdane agencije Beta povodom dvadesetjedne godine od ubistva Zorana Đinđića najavljeno je: U 10.00 u dvorištu Vlade Srbije (Nemanjina 11) premijerka Ana Brnabić i članovi Vlade položiće venac na mestu na kojem je izveden atentat. U prostoru „Miljenko Dereta“ (12) Novi optimizam Branislava Grubačkog održaće tribinu pod naslovom „Pucanj u budućnost Srbije – gde smo 21 godinu kasnije“. Đinđićev politički produkt, Demokratska stranka u Medija centru (19) razgovor na temu „Srbija nedovršena država – kako do slobodnih izbora“. (Akcenat je, izgleda, na ovom drugom, izborima)
Srbija i Beograd su davno rekli šta (i danas) misle o Zoranu Đinđiću. Jedan bivši (medijski i politički) moćnik (novinar Aleksandar Tijanić) je, valjda, za svoju čuvenu poganu izjavu (“Ako Đinđić preživi Srbija neće”) dobio ulicu u Beogradu, a drugi (četnički vojvodaTomislav Nikolić) je za izjavu (23. februara 2003, na Trgu Republike prilikom ispraćaja svog radikalskog šefa Vojislava Šešelja u Hag) “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom” kasnije je nagrađen glasovima birača – izabran je za predsednika Srbije.
Treba li isticati da je Zamlata, kako je Nikolića voleo da naziva veliki Slaviša Lekić, izliv „empatije“ imao sedamnaest dana pre Đinđićevog ubistva.
