Srbija koja se ne miri sa zločinom (Radomir Konstantinović) odužuje su Miodragu Miši Stanisavljeviću. Pesniku koji nije kalkulisao, koji je progovorio kada je trebalo, ispisujući veličanstvenu odbranu onih koji nisu ćutali
Bojan Tončić
Deo bogatog opusa Miodraga Miše Stanisavljevića (Srednja Dobrinja kod Požege, 1941-2005), dramaturga i pesnika, plodnog autora čije stvaralaštvo na autentičan način predstavlja građansku, antiratnu Srbiju, rasvetljavaju autori u zborniku Nezgodni suglasnički sklopovi (Užička književna republika, 2022, priređivač Saša Ilić, podrška Vlade Švajcarske preko Hartefakt fonda).
Knjiga je sinoć (18. januara) predstavljena u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a posetioci su imali priliku da vide i izložbu pod naslovom Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću (realizaciju potpisuju UKR, Užička gimnazija, Užičko narodno pozorište, Centar za kulturnu dekontaminaciju i autorke Ružica Marjanović, Gordana Danilović, Milena Stričić, Snežana Cvetković i Ljiljana Smiljanić).
Miodrag Stanisavljević dao je pesmama i esejima objavljivanim u Republici pečat poslednjoj deceniji prošloga veka, prenoseći čitateljstvu duboku žalost zbog patnji u susedstvu i zgađenost nad ratnim zločima počinjenim u ime srpskog naroda. Kojeg nimalo ne štedi u stihovima i presuđujućim stavovima, lišenim bolećivosti i praštanja neoprostivog. Reč je, kazaće Mirjana Miočinović otvarajući izložbu, o hrabrosti i lucidnosti “kojima je godinama “rasklapao jednu paklenu političku mašinu koja do dana današnjeg sprečava da na videlo izađe istina o jednom od najsramnijih razdoblja u istoriji srpskog naroda”.
“Taj teški i opasni posao započeo je početkom devedesetih pesmama uključenim u knjigu Jadi srpske duše (Beogradski krug, 1995), a nastavio jedanestogodišnjom saradnjom u listu Republika (od 9. februara 1994. do januara 2005). Navodim samo nekoliko naslova iz pomenute zbirke: ‘Srpsko-hrvatski rat’ (3 pesme), ‘Iznad purifikovanih naseobina’, ‘Omarska’, ‘Srbi pišaju na Sarajevo’. Njegova kolumna, pod nazivom ‘umor u glavi, imala je 185 tekstova i iz njihovog hronološkog niza nastala je, po mom uverenju, jedina pouzdana istorija iz koje treba učiti šta je započelo dolaskom Slobodana Miloševiće na vlast, a nije se završilo njegovim odlaskom”, rekla je Mirjana Miočinović.
Svoje izlaganje završila je poslednjom rečenicom iz Stanisavljevićevog teksta “42 rečenice Dobrici Ćosiću”, objavljenom u Vremenu, 3. avgusta 1992: “Ovaj narod, nadajmo se, smoći će snage da na smetlište istorije baci one koji su njegovu prošlost učinili otužnom, sadašnjost jezivom, a budućnost postiđujućom.”
Ove reči, kao i brojne druge Stanisavljevićeve konstatacije bile su poput proročanstava. “Mi u ovom času, sasvim bez nade, živimo upravo u toj postiđujućoj budućnosti”, zaključila je Mirjana Miočinović.
Zbornik sa podnaslovom Poetika ritma i otpora Miodraga Miše Stanisavljevića donosi radove Ane Stevanocić, Angele Richter, Branislava Jakovljevića, Ksenije Radulović, Miloša Živanovića, Mirnesa Sokolovića, Nenada Veličkovića, Nevene Bojičić, Nikole Galevskog, Ružice Marjanović, Saše Ilića i Zorana Jeremića.
Iz kataloga izložbe saznajemo neke detalje vezane za Stanisavljevićevo dramsko stvaralaštvo, uređivanje Vidika čija je redakcija raspuštena 1965, naučni rad (prvi je magistar dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, njegova magistarska teza Epika i drama: Neki problemi dramskog “prevođenja” epskih narodnih pesama objavljena je kao udžbenik), pesme i drame za decu, filmsku kritiku, rad na filmu.
Svako ima svog Miodraga Stanisavljevića, kao što je establišment imao niz metoda da njegovo stvaralaštvo marginalizuje i da ga još za života učini anonimnim piscem, posve nepoželjnim u javnom životu. Između ostalog i otkazom koji je dobio na državnoj televiziji 1992, kao politički nepodoban.
Ostavio je iza sebe kapitalno delo antiratne poezije Jadi srpske duše koje dostojanstveno stoji uz Poljsku konjicu Marka Vešovića, žrtve i svedoka opsade Sarajeva. Duboko nesrećan i postiđen ispisuje pesmu Srbi pišaju na Sarajevo, upoređujući parabole mokraće/ s parabolama granata./Zašto, upitah jednog raskrečenog,/satirete taj grad?/ Taj grad je istorijska greška/i mora biti zbrisan/ – velio mi pljesnuvši po dupetu top./ I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’/ pljuvačkom mi lice prska – ne on/ nego nezgodan suglasnički sklop.”
Srbija koja se ne miri sa zločinom (Radomir Konstantinović) odužuje su Miodragu Miši Stanisavljeviću. Pesniku koji nije kalkulisao, koji je progovorio kada je trebalo, ispisujući veličanstvenu odbranu onih koji nisu ćutali.
