Vida Ognjenović, književnica, rediteljka i diplomata
Siromaštvo se ne leči sa sto evra pred izbore
Kukamo kako nam odlaze stručnjaci, mladi, zanatlije, nema više ko da popravi cipele ili da zida, jer su svi u Evropi, u Nemačkoj, Austriji. Živela sam šest godina u Danskoj u Kopenhagenu, na ulici sam često čula među ljudima koji obavljaju komunalne poslove, da se govori srpski i bugarski jezik.
Pozdravljam činjenicu da postoji neki Forum koji se zove „Građanski“, gde se raspravlja o građanskim problemima, odnosno problemima građana. To pozdravljam zato što mi se čini da na građanina gotovo niko više ne obraća pažnju, pažnja se obraća na birača, na nekog ko može obaviti neki posao, na nekoga ko mu može biti „veza“ za neku partijsku prođu, za zaposlenje i slično. Njegove probleme, kao člana građanskog društva i kao nekoga je odgovoran za njegov građanski učinak niko ne uzima za ozbiljno.
Građanska svest u našoj zemlji je na najnižem nivou otkad prepoznajem tu veliku energiju koja se zove građanskom svešću. Ta svest se odnosi na svakoga građanina koji prepoznaje svoja prava, sposobnosti, mogućnosti, odgovornosti u prvom redu je svestan svoga doprinosa na radnom mestu, kao i osećaj obaveze da se stalno usavršava, kako bi svoj posao što efikasnije obavljao. Šta se dogodilo sa građanskom svešću? Prvo, višestranačje je isparcelisalo, što je bolje nasuprot jednopartijskom sistemu. Ono je bolje, efikasnije, bliže ljudskim pravima, jednostavno tome smo težili nakon pedeset godina jednopartijskog sistema.
Izbore treba da shvatamo ozbiljno
Međutim, čini mi se da smo mi zadržali to jednopartijsko mišljenje, bez obzira na to što je svaka stranka imala svoj program i trudila se da dođe na vlast većinom glasova, i da ta većina bude vodeća ako ne i jedina čiji se glas čuje. Nažalost, pre četiri godine u tome je jedna partija i uspela, zahvaljujući nespretnom organizacijom bojkota i većinom glasova koju je osvojila, obzirom da je bila gotovo jedina koja se kandidovala na izborima.
Kada bi ovo bila zemlja ozbiljne i zrele društvene svesti to se ne bi moglo dogoditi. Jer se u zemljama razvijene demokratije (što mi još uvek nismo, ali težimo da to postanemo) izbori shvataju sasvim ozbiljno. Izborno pravo je jedno od teško stečenih građanskih prava, to pravo se koristi savesno i odgovorno, tako što birač, pre svega, prouči program koji mu se ponudi, prouči mogućnost svoje struke u tom programu i na osnovu svoje procene opredeljuje se za jednu političku opciju.
U Americi na primer, birači biraju između dve vodeće opcije demokratske i republikanske. Kod nas je situacija drugačija, biramo između više opcija, verujem da su demokratsku opciju delile mnoge stranke koje su organizovale zajednički bojkot jer su procenile da su izborni uslovi nezadovoljavajući. To je dovelo do nastavka vladavine opcije koja se jedina kandidovala i većinom svojih glasova dobila izbore. Vladajuća partija u demokratskom sistemu nije partija sa apsolutnom vlašću, već ona koja preovladava. Građani su ti koji vladaju svojim izbornim pravom i opredeljenjem kroz Vladu kao izvršni organ.
Podržavam Socijaldemokratsku stranku
Ponovo smo pred izborima, ni sada nismo zadovoljni izbornim uslovima, ali ćemo, ipak, izaći na izbore. Opozicija je podeljena u nekoliko kolona. Lično podržavam Socijal – demokratsku stranku i koaliciju sa Novom strankom i drugim partnerima koji će sačinjavati taj blok. Smatram da je to stranka koja nudi najbolji građanski program, to je grupa ljudi koja deli demokratske principe i vraća se izvornim demokratskim načelima uz najviše poštovanje ljudskih prava. U ovoj partiji ističu da nije dovoljno obećavati bolji život, tim pre što nemamo ni mogućnosti da takva obećanja ispunimo, a i kada bi smo mogli to ispuniti, nije ideal bolje živeti, već dobro živeti, moralno, humano, poštovati prava čoveka i građana.
Pominjala sam već građansku svest. Ona je na prostoru bivše SFRJ, pretrpela niz potresa; ratni potres, poratni potres, nedovoljno izražen proces pomirenja, širenja nekih novih nacionalnih interesa neutemeljen na iskrenošću. To što mi nemamo zdravu nacionalnu svest nije samo naša krivica, nije ni samo krivica sadašnje vlasti, možda ne toliko koliko se mi na nju obrušavamo. Njena najveća krivica je što na građansku svest nije obratila nikakvu pažnju, naprotiv sve radi da se održi na vlasti i da svoj nedovoljno razrađen koncept vlasti na silu održi. To je silna politička energija, praćena raznim ograničenjima, u obaveštavanju u medijima, u pitanjima stručnjacima koji moraju biti politički podobni da bi neko uopšte uvažavao njihova mišljenja što je velika greška.
Naš visoki stručnjak ukoliko primeti neku grešku, može samo da prvo nađe posao u inostranstvu pa tek onda da iznese svoju sugestiju, zato što se zna da, ne samo da se neće uvažiti njegova primedba, nego će na neki način snositi posledice zbog svog istupa. Dugogodišnje iskustvo me je ponečemu i naučilo: da prepoznam i uviđam u konsultaciji sa drugim ljudima tuđe mišljenje i analitički promatram opcije. Ako je u ono vreme, u jednoparijskom sistemu ova zemlja mogla da bude industrijska sila na Balkanu i da snabdeva Afriku i Aziju industrijskim proizvodima, ne vidim razlog zašto ne bi mogla i danas, naročito obzirom na razvoj komunikacija i tehnologija. Mi smo industriju potpuno napustili, kao i agrarnu privredu, što smatram velikom greškom. Ako pratimo svetske medije,možemo videti da čovečanstvu predstoji period velike gladi, gladi za prirodnom hranom. Tu bismo mi mogli da se zamislimo, obzirom da imamo ogromne resurse koji se mogu upotrebiti na tom polju, tu bi mogli da gradimo svoje prednosti, odnosno da makar zadovoljimo svoje potrebe za takvom zdravom i prirodnom hranom koje će biti sve manje iz razloga ekološke bestijalnosti koje smo za ovih sto godina nekontrolisano primenjivali.
Daleko od toga da promišljamo kako odgovoriti na zahteve svetskih stručnjaka. Mi nekako sve radimo parcijalno, za jednu priliku, za jedan skup, i odmah kad podignemo dva kilometra puta pravimo medijski događaj. Ponekad me naša vlast podseća na one darodavce koji donesu stari televizor ili kompjuter koji doniraju siromašnim školama ili đacima gde ima više dece u domaćinstvu, pa dođu sa televizijskom ekipom da slikaju tu sirotinju i darodavca koji pokazuje svoje srce veće od kompjutera i televizora.
Kukamo kako nam odlaze stručnjaci, mladi, zanatlije, nema više ko da popravi cipele ili da zida, jer su svi u Evropi, u Nemačkoj, Austriji. Živela sam šest godina u Danskoj u Kopenhagenu, na ulici sam često čula među ljudima koji obavljaju komunalne poslove, da se govori srpski i bugarski jezik. Tamo ima puno naših radnika. Odavde beže zanatlije, građavinski radnici, medicinari i IT stručnjaci, svi idu gde su uslovi bolji. Mi nastavljamo da kukamo, ali ništa ne radimo da to promenimo ili makar smanjimo. Ne verujem da bi iko odlazio iz svoje zemlje, čiji jezik razume, gde su mu koreni, porodica u tuđi svet i počinjao sve iz početka i to u godinama zrelosti, da ne mora. E, to moranje bi trebalo popraviti.
Mi smo agrarna, seljačka zemlja, naša su sela u teškim vremenima kada se oralo drvenim plugom, kada je gvozdeni plug bio tehnološko unapređenje, ipak hranila gradove. Ne kažem da je predtehnološko vreme bilo idilično, pozdravljam tehnološki napredak i uživam u njemu kao i drugi, međutim taj tehnološki napredak je ubio naše selo. U Srbiji ima sela u kojima žive po dve porodice, i to su takozvana staračka domaćinstva, koja žive od socijalne pomoći jer više nisu sposobna da obrađuju ni svoju baštu i svoje malo imanje.
Umesto u prazna sela ljude iz Krajine smo rasporedili u fiskulturne dvorane
Mi smo ljude koji su izbegli iz Krajine, raspodelili u fiskulturne dvorane koje smo podelili u sobice, sa dva zajednička toaleta, gde su oni živeli narednih dvadeset godina. Umesto da smo ih odveli u ta sela, da žive u tim kućama na selu, oživeli ih uz pomoć države i omogućili im da obavljaju svoje poslove uz proizvoljnu poljuoprivrednu aktivnost za svoje potrebe. Nema kod nas tako zabačenih sela da se ne može stići do grada, gde se obavlja radna aktivnost ili namiruju neke druge potrebe, ali to je sada postao slučaj jer su putevi zarasli, malo ko saobraća između sela i grada. Naša sela su već uveliko zamrla, zamiru i varošice takođe, đaci samo osnovnu školu završavaju, za nastavak školovanja neophodan je odlazak u grad, što roditelji ne mogu finansijski da izdrže, tako da deca ostaju na osnovnom obrazovanju, da se bave poljoprivredom koje više nema i kojom je sve teže baviti se.
Ne znam koje je ministarstvo nadležno za ova pitanja, koja se stranka bavi ovakvim pitanjima, ovde se svi interesuju da li Kina ima prednosti nad Rusijom, to što Kina preuzima trgovinsko vođstvo u svetu, jeftinom radnom snagom, jeftinom proizvodnjom, masovnim naseljavanjem umesto da raspravljamo o tome što na naše oči umiru male varoši širom Srbije, zato što škole nemaju tekuću vodu, deca u školama imaju neuslovne toalete ili ih i nemaju u okviru školske ustanove, što su uslovi školovanja su izuzetno teški, što učitelji beže iz tih škola jer nemaju šanse ni za razvoj svoje struke tu niti normalne uslove za život. Ko treba o tome da vodi računa?!
Ja o tome govorim sa stanovišta amatera, običnog čoveka koji posmatra to na malim ekranima,uz pompezne priče o sirotinji. Tu sirotinju ne leči sto eura jednom godišnje pred izbore, što je jedna vrsta predizbornog dopinga. Takve probleme leči pametno planiranje, koje se vrši stručno, sa dobro proučenim pocima sa terena a ne praznim političkim floskulama.
Milena Markov
