Ako zaključimo da smo pogrešili, na izborima nam se pruža šansa da tu grešku ispravimo. Demokratija je karusel u kome mogu da greše i oni koji biraju i oni koji su izabrani, ali je prednost to što postoji prilika za popravni. A iluzija je da se u budućnost najbrže stiže forsiranim maršem u prošlost
Vladimir Kostić
Srećni nam izbori! Ova bizarna čestitka povodom „festivala“ ili „praznika demokratije“ (kako vam drago) postaje unekoliko manje nadrealna u suočavanju sa činjenicom da je njena učestalost u Srbiji tek nešto ređa od, na primer, one – „srećan ti rođendan!“
Ne ulazeći u održivost ove paralele, ipak se pitam ima li mesta očekivanju da za izbore dobijemo i poneki poklon. Ili će nam pokloni slediti tek kroz pouke iz samog izbornog procesa, a koje bi, posle svega, trebalo da prihvatimo.
Prvo, da bojkotujući izbore bojkotujemo sopstvene živote (a bojim se, komplikujemo i živote onih koji dolaze posle nas). U vremenima nesumnjivo važnih odluka, ima li nade za zemlju „nezainteresovanih“ građana, koji otmeno delegiraju i sopstvenu odgovornost, uz ne baš otmeni običaj da uzgred ruže one kojima su kroz to delegiranje zapravo dali implicitnu podršku? Takav stav je bojim se stav očajničke želje da se političkim porukama osnaživana uobrazilja liciderskog života sačuva i ograniči samo na egzistencijalni tren sopstvenog trajanja, koji ne želimo da kvarimo kognitivnim naprezanjem ili svrstavanjem (inače neodvojivim od statusa građanina). Onima koji dolaze iza nas ostavićemo da rešavaju između ostalog i naše probleme, iako u njihovom stvaranju nisu učestvovali. U knjizi Kritika srpskog uma, Novica Milić nas podseća na član 28 velike francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina da nijedno pokolenje nema pravo da svojim zakonima „zadužuje“ buduća pokolenja. Hoćemo li da sutra slučajni putnik-namernik koji zaluta u prazne ulice lažnog sveta naše umišljene sigurnosti i uspešno izbegnute realnosti, bude primoran da zavapi: „Živi li ovde uopšte neko?“
Drugo, hajde da barem pre neke važne odluke (izbori bi valjda to trebalo da budu) sami testiramo realnost i da, iako je to iskustvo bolno, svojim čulima odredimo da li nam je dobro ili ne. Iako smo žrtve decenijskih hipnotizerskih seansi, ipak mislim da mi to možemo – šta time dobijamo duga je i neizvesna priča, ali u njoj barem nema laži i vređanja inteligencije. Za početak, na tragu onog „čitaj kako je (zaista – dodatak autora) napisano“!
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga našla se i studija Gurijeva i Trajsmana Spin diktatori, koja lucidno konstatuje da za diktatorsku kontrolu jednog društva nije više neophodna diktatura straha, već da se slični efekti postižu diktaturom spina, u kojoj se umesto grube represije manipuliše informacijama. Naravno, najopasniji je režim koji koristi obe mogućnosti. U vremenima „demokratske recesije“ recepti koji se nude su upadljivo slični (navešću samo par): „prvo, ekonomija je rešenje za sve, a drugo, obeshrabreni složenošću društva, rešenje tražimo u podmetnutoj… ortodoksnoj autoritarnoj politici spasioca“.
Zahtevi koji se pojavljuju pred nama nisu jednostavni, niti laki za rešavanje – ali, šta nam drugo preostaje? Uz dopunsku svest, da su u aktuelnim geopolitičkim okolnostima građani Srbije zapravo sami. Oni kojima su na proputovanju kroz našu zemlju usta puna demokratije, čini se da su zainteresovani samo za „stabilnost“ u Srbiji bez obzira na cenu. Mi, građani, i tu cenu moramo da odredimo.
Treće, biće promašaj ako na ovim izborima svoju građansku energiju usmerimo isključivo na pojedince koji personifikuju određenu (nepodnošljivu) „društvenu zbilju“. Verovatno bismo se na kraju krajeva složili da nam je potrebna temeljna promena sistema i podizanje posrnulih institucija, koje će onemogućiti da nam se takva zbilja i posle svih ponavljanja, ponovi (vidi poslovicu o Kurti i Murti). Podmeću nam se u tom smislu različite stranputice: jedna je ona o blagodetima društvene nepokretnosti („samo da ne bude gore“) i o neizbežnoj svekolikoj propasti koju bi nam donele bilo kakve promene. Jer nema odsudnih izbora!
U političkom sistemu kakav je i naš, suština je u njihovom manje ili više regularnom ponavljanju, kada se i nama, glasačima, pruža prilika da, ako zaključimo da smo pogrešili, tu grešku pokušamo da ispravimo. Demokratija je karusel u kome mogu da greše i oni koji biraju i oni koji su izabrani, ali je prednost demokratije („najgoreg političkog sistema na svetu – osim svih ostalih“) postojanje popravnog, iza koga sledi novi popravni, pa novi… i tako redom. Jedina prava konstanta u ovom procesu je mogućnost promene.
Druga iluzija, ilustrovana novim-starim (neočekivanim?) političkim koalicijama je da se u budućnost najbrže stiže forsiranim maršem u prošlost, uz koji se pevaju i sviraju izgleda nezaboravljeni nostalgični marševi. Izgleda da će nam trebati poseban kompas na kome će umesto severa stajati budućnost. Da ne prihvatimo žalosnu odluku da nam je nada da neće biti gore snažnija od nade da nam bude bolje. Uz to, za običnog građanina lekovit bi bio i humorni otklon od nametnute stvarnosti, koja se uporno predstavlja kao ozbiljna. Autokratska vlast humor ne podnosi, posebno ako je na njen račun, jer zna da je humor prvi korak u buđenju građanske hrabrosti i oslobađanju od straha. Ili kako Bela Hamvaš u Odi 20. veku primećuje: „Kada god sam na radiju slušao govore diktatora, naravno sa svim onim psihološkim egzaktno isprobanim dejstvima, uvod uz nacionalnu borbenu pesmu, na određenim mestima uz kliktave horove recitatora, uz sjajno probuđeno i usmeravano uzbuđenje mase, gotovo bih uvek postavljao sebi isto pitanje: zašto je to opšti interes ako neki izigravaju budale.“ Čaplin je na toj osnovi pravio filmove. Mada, možda bi još poštenije pitanje bilo zašto smo dozvolili da nas budalama prave.
I konačno, na vaše pitanje zašto sam sa grupom zabrinutih i odgovornih građana, a mislim i dobrih ljudi, odlučio da potpišem ProGlas, odgovoriću vam da se radilo o mojoj potrebi da kroz skup jasnih rečenica i sam pristupim „uprošćavanju sveta“ i tako, kao svoj osetim i ključni zaključak proglasa, koji bi se mogao sažeti u samo par reči: povratak u normalnost! I da u taj povratak skromno pozovemo i svoje sugrađane.
Autor je član Srpske akademije nauka i umetnosti, a od 2015. do marta 2023. bio je i njen predsednik
(NIN, 9. novembra 2023)
