Piše. Svetislav Basara
Od sutra sam na odmoru. I vi ćete se malo odmoriti od mene, pa se vidimo prvog oktobra. Pre, međutim, nego što odem na neku „egzotičnu destinaciju“ – u Banju Vrujci, na primer – prilažem prijedlog za razmišljanje (i istraživanje) pitanja od 1.000.000.0000.000 sendviča: zašto nas mrze.
Ima nekoliko razloga. Evo prvog, osnovnog: zato što se strasno mrzimo između sebe i što se – kad god nam se ukaže prilika – međusobno tamanimo, a da bismo to zabašurili pred samima sobom, udarnički se foliramo da vatreno volimo Srbe koji sticajem višljih sila žive u okolnim zemljama.
Od početka Drugog svetskog rata prošlo je osamdeset godina, a do dana današnjeg nisu objavljeni podaci – sumnjam da se iko time i bavio – koliko je Srba između ’41. i ’50. izgubilo glavu od srpske ruke. Možda je i bolje nikad to ne saznati.
Da li ste, recimo, videli uzoritu sabornost i Vučićevih sinova svetla, i Ðilasovih – ne Milovanovih, nego Draganovih – sinova tame (i vice versa) i njihovu ushićenost zbog uspešnog desanta na ustoličenje. Ako ste se možda zapitali da li su se CG Srbi zapitali „pa čekaj malo, da li je realno da toliko vole nas, kad se toliko mrze između sebe“ – znajte da nisu, jer se i CG Srbi udarnički mrze između sebe.
Drugi, ne manje važan razlog što nas mrze jeste to što mi – koji se žestoko mrzimo međusobno – mrzimo druge, praktično sve koji nisu Rusi i državljani zemalja koje nisu priznale Kosovo, pa nam oni uzvraćaju mržnjom. Kad smo već kod Rusa, veliki ruski religiozni mislilac Vladimir Solovjov napisao je pred kraj XIX veka studiju o stanju duhovnosti u pomesnim pravoslavnim crkvama. Krenuo je od grčke, završio sa srpskom. Odrednica srpska crkva bila je vrlo kratka, jedva nekih sedam reči.
Evo šta je Solovjov napisao: „Srbima pravoslavlje služi da mrze okolne narode“ i onda stavio tačku. Srpski arhijerejluk će verovatno graknuti: „To nije tačno, nama je glava Hristos, mi volimo sve ljude.“ Svaka njima čast, ali ja ipak više verujem Solovjovu, čijih 30 (bilo kojih) stranica vrede više nego svi teološki spisi svih srpskih teologa „ikada“, sa izuzetkom Amfilohija, koji je bio sjajan teolog, što ga nije sprečavalo da udarnički mrzi koga stigne, uključujući i Srbe koji mu nisu bili po volji.
To je išlo dotle da je živima i zdravima Vučiću i Dačiću održao opelo, mada je posle demantovao da je opojao Vučića. Demanti je imao i dodatak. „Nikada Vučiću nijesam držao opelo“, rekao je Ambivalentije, „uradio sam to ondašnjem premijeru Ivici Dačiću i ondašnjoj Skupštini Srbije (to je valjda prihvatljivo, prim. S. B.).“ „Međutim“ – još je rekao Amfilohije – „ako Vučićevi saradnici to opelo prihvataju, onda ja tu ne mogu ništa. Nemam, inače, ništa lično protiv Aleksandra Vučića, pitanje KiM je pitanje sudbine naroda.“ Sudbina naroda, hm. Što bi rekli drevni palanački huncuti, znajući da sporo čitate, sporo ću napisati pitanje za kraj naše današnje kolumne: Šta mislite, kakva je sudbina naroda u kome se rade ovakve stvari? Vidimo se uskoro.