петак, јул 12, 2024

Zakletnici

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Jovo Bakić je prekjuče „targetiran“ kao „toksični muškarac“. Ko ga je „targetirao“? Đidova Kristijan Amanpur, Jasmina Lukač, čitaocima Famoznog odranije poznata iz kolumne „Otkud majmun u Jasmini Lukač“.

Da bih se – pre nego što razjasnimo zašto je Jovo targetiran kao „toksični muškarac“ – obavestio šta bi to moglo biti, konsultovao sam internet i tamo našao sledeću definiciju: „Studija objavljena u Journal of School of Psichology određuje toksičnu muškost kao skup društveno regresivnih, muških osobina, koje se koriste za podsticanje dominacije, unižavanje žena, homofobiju i bezobzirno nasilje“.

Vaistinu treba biti Jasmina Lukač, pa Jova Bakića ugurati u napred citirani profil. No dobro, according to Lukač, Bakić se profilisao kao toksični muškarac zato što je u „Utisku nedelje“ – o kome sam izneo utiske u jučerašnjem broju – Mici Zavetnici postavio pitanje – „šta je to zavet“.

Jeste Bakić Micu gledao malčice svisoka, ali s dobrim razlogom. Osim toga, Bakić manje-više sve gleda svisoka, iako ne s pozicija „dominacije, unižavanja, žena i homofobije“, nego s pozicija ironije i cinizma, na čemu mu ič ne zameram. I sama sam ti taka, što reko naš narod.

Pitanje „šta je zavet“ inače je bilo sasvim na mestu. Da je bilo pameti, bilo bi postavljeno u XIX veku, kada ga je još i imalo smisla postavljati. Da je tada postavljeno – i da je na njega dat tačan odgovor – izbegla bi se mnoga mešanja seljačke metafizike i seljačke politike i gomila sranja proisteklih iz te mešavine.

I Mici i Bakiću na znanje i ravnanje. Zavet je isključivo lični čin, nešto što – osim nasilne – ne može imati nikakve veze s politikom, u krajnjoj liniji s pojavnim svetom uopšte. Daje se, recimo (doduše sve ređe) zavet čednosti, ili (još ređe) zavet siromaštva. I to se ne daje radi zaveta samog, nego radi postizanja samodiscipline, opet ne radi samodiscipline same, nego radi viših ciljeva. O tim ciljevima bi vam, ako uhvati vremena, mogao više reći Porfirije, to mu je u opisu radnog mesta.

Mica – a izgleda i Jovo – mešaju pojmove „zavet“ i „zakletva“. Moguće je – mada je politički budalasto – položiti zakletvu za borbu protiv nemačko-francuskog plana i ostvarenje smušenog Micinog programa, ali čak i u tom slučaju, da bi bila validna, zakletvu mora lično dati svako od zakletnika ponaosob.

Tako je to bilo čak i u SFRJotu, koji je popreko gledao na zavete, epske mrsomudnjave itd. Prilikom polaganja svečane zakletve u JNA, bataljon bi bivao postrojen – a vojska jedva čekala da položi zakletvu, pa da ide na prvi izlazak u grad – major, nazovimo ga, Prokić bi čito tekst, a vojska je ponavljala.

Ako se dobro sećam, ovako je to bilo. Ja, uzvikne major, napravi pauzu, pa kaže „izgovorite svoje ime“, a nas 400 istovremeno izgovorimo svoja imena i prezimena, trebalo je čuti tu kakofoniju. Tek posle toga ide ono „zaklinjem se da ću poginuti za druga Tita i samoupravljanje“ i bla, bla, bla.

Ja sam svečanu zakletvu Titu i samoupravljanju položio 1975. Posle samo petnaest godina, svi zakletnici su se posrali na zakletvu, naročito oni koji su pisali njen tekst.

1 KOMENTAR

Comments are closed.