Srbija je u potpunoj konfuziji. Vlast oličena u Vučiću je pre dve nedelje najavila spremnost da prihvati evropski predlog za konačnim rešavanjem problema koji Srbiju i Kosovo opterećuje tridesetak godina
Zoran Vuletić
Međutim, skupštinska rasprava koja se desila nakon te najave je prilično relativizovala Vučićevu ranije izrečenu nameru. Očito je polagao sve nade u to da će Priština odbiti predlog Evropske unije (EU) i time kupiti novo vreme da nastavi sa zaluđivanjem javnosti. Ali, došlo je vreme da se stvari isteraju na čistac, posle trideset i više godina. Nažalost, ponovo se to dešava zato što se Amerika umešala. Da su se lokalni političari pitali i ljudi iz EU administracije, rešavanje balkanskih problema bi trajalo u nedogled. Samo zato što to nekome veoma odgovara. Taj neko kome to odgovara se nalazi i na Balkanu, a i daleko od njega. Na Balkanu su to lokalne kriminogene političke formacije koje bogato zarađuju na konfliktima, a na globalnom planu je to pogubno rusko podržavanje nacionalističkih grupacija u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Mada se taj uticaj može proširiti u analizama i mnogo šire.
Posle tolikih decenija korumpirane propagande, slobodna volja u državicama na Balkanu – dovodi do nepravde. Kada bi se narod ovde sada išta pitao doživeli bismo goru katastrofu od one koju dobijamo delovanjem korumpiranih političkih struktura, i na vlasti i u opoziciji. To naročito važi za Srbiju, gde je dobar deo opozicije gori od predstavnika vlasti po svim najvažnijim pitanjima, kao što su Kosovo, EU i NATO. Ovde hranjenje skarednosti u politici traje decenijama, i sad smo tu gde smo.
Kao što je dobila Vojvodinu u ratu, Srbija je isto tako izgubila Kosovo u ratu koji Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj nisu hteli da izbegnu. Gotovo je. Bombardovanjem Srbije 1999. stvari su se veoma zakomplikovale i do dan danas nismo dobili rešenje, naročito se kriju razlozi bombardovanja. Najvećim delom zbog političke nemoći i perfidnosti nosilaca vlasti nakon promena 2000., a delom i zbog toga što to u svetu nije nikoga previše zanimalo, takođe i zato što je mnogima u Srbiji to stanje odgovaralo. Sve bi bilo mnogo brže i bolje da je Srbija prva priznala Kosovo. Danas Srbija i Kosovo ne bi bili evropski bezbednosni problem. Agresija Rusije na Ukrajinu ubrzala je ceo proces srpskog odugovlačenja konačnog rešenja koje su godinama tolerisale i EU i Amerika. To je na neki način i sreća za nesrećni balkanski region, jer je opšteprisutna opasnost po bezbednost Evrope naterala i Zapad da malo više pažnje obrati na deo svoje teritorije koji je poslovično neuralgična tačka.
Organizovali smo apel za podršku potpisivanja inicijalno francusko-nemačkog predloga sporazuma, sada opšte prihvaćenog na Zapadu kako bismo pokušali da utičemo na odluku vlasti, kako Srbija i ovoga puta ne bi propustila priliku da propusti priliku. Da se, dakle, ne ponovi propuštena prilika kao s planom Z4 ili u Rambujeu.
Nismo sigurni koliko su ljudi u Srbiji svesni šta ih čeka ako i ovoga puta optiraju za zlo, ukoliko optiraju za pogrešan oblik života od kojeg koristi imaju samo najgori u Srbiji. Ovo je velika prilika za deradikalizaciju regiona. Koji su pravi motivi lokalnih političara da odluče za ili protiv, i kakvi se razgovori vode između predstavnika međunarodne zajednice i njih to možmo samo da prepustimo našoj mašti, kao što se ironično i duhovito izrazio ambasador SAD u Beogradu, gospodin Kristofer Hil.
Jedino rešenje za ceo region, kada smo već dozvolili da se raspadne sam vrhunac našeg učešća u svetskoj istoriji – Jugoslavija, jeste da postanemo svi zajedno deo evropskih i atlantskih integracija. Sve drugo vodi u rat i nesreću, sve ostalo nas gura u zaostalost ruskog sveta koji je izgubio svaki ugled ratom u Ukrajini. S te strane nas ne iznenađuje delovanje SPC, koja očigledno više razmišlja o parama koje dobija iz Rusije nego o budućnosti Srbije. Ta vrsta politike se ogleda i u nečovečnom odnosu Milorada Dodika prema slanju spasilačkih ekipa u područje pogođeno katastrofalnim zemljotresom, iskoristio je tragediju da dokazuje tzv. državnost RS, a da istovremeno opstrukcijom BiH dokaže kako je zajednička država svih koji žive u Bosni gubljenje vremena.
Danas je u Srbiji osim potpisnika našeg Apela za prihvatanje plana EU za Srbiju i Kosovo malo ljudi koji su spremni da se angažuju kako bi budućnost regiona bila drugačija od budućnosti koju joj je Šešelj odavno definisao.
(Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF)
