Iako smatra da je denacifikaciju nemoguće sprovesti „jer ona stalno tinja“, advokat Sead Spahović mi je, valjda sa aluzijom da mi godinama, decenijama, vekovima idemo u suprotnom pravcu, rekao kako se „na tome“ radilo u Nemačkoj. Posle Drugog svetskog rata u zemlji koja je u zastrašujućem procentu podržala Adolfa Hitlera i nacizam mnogi su tvrdili da nisu znali da su postojali logori. Takve su, reče Spahović trpali u autobuse i najmanje pola miliona „nevernika“ vozili od od logora do logora…
Piše: Dragan Banjac
Mi svoje nevernike nismo voljni i kadri odvesti na mnoga mesta. Dva su razloga; prvo, većina naših građana zna skoro ništa o raspadu Jugoslavije i „našem“ učešću u njemu ali zato svi oni odbijaju da saznaju šta se dešavalo (istinu), a kada je reč o autobusima jedva ih imamo (ispravnih) za prevoz glasača i mitingaša vladajuće stranke.
Dvadesetpet godina od NATO bombardovanja obeležićemo i danas. Centralna manifestacija (zapravo predizborni skup Aleksandra Vučića) najavljena je za 20 sati u Prokuplju i o tome bih unapred mogao da istipkam valjan izveštaj. Red patriotizma, red mržnje, red prkosa…
U najavi tog događaja predsednik Srbije je, povodom NATO agresije, rekao (za šta greh devedesetdevet odsto – ide na dušu srpskom režimu, odnosno Slobodanu Miloševiću) da je 24. marta 1999. godine „devetnaest najmoćnijih i najjačih napalo Srbiju bez ikakvog prava i prvi put bez odluke Saveta bezbednosti UN“. „Sedamdesetosam dana su nam uništavali zemlju. Ubijali decu. Komadali teritoriju. Ipak, uprkos svemu, Srbija živi. Probuđena. Snažnija, Hrabrija. Prkosna. I više od svega, slobodna. Sloboda je više od vazduha, slobodu nikada neće moći da nam uzmu. Živela Srbija“, napisao je Vučić u objavi na Instagramu. Njegovim i simpatizerima „opozicije“ dovoljno, o ostatku, o desetak procenata niko i ne brine.
To što je Vučić nije posebno pominjao recimo NATO i SAD govori u prilog tvrdnji da srpski tron i dalje fura jednu politiku unutar svog „stada“, a drugu prema moćnom Zapadu bez koga zemlja ne bi mogla da opstane. Sačekajmo još koju godinu…
Severnoatlantskom savezu i Zapadu manje je važno šta tron saopštava puku, njima je dovoljna kooperativnost. Već danas možemo govoriti o odličnoj saradnji NATO i Srbije iako „zvanični Beograd“ to želi da prikrije. Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić čak tvrdi da je javna tajna da odnose Srbije i NATO karakteriše – tiha integracija. „Reforme Vojske Srbije teku u skladu sa standardima NATO, a po takvim pravilima uređen je i Generalštab. Prihvaćen je i NATO kalibar municije. S NATO imamo Sporazum o bezbednosti podataka, zajedničke vežbe…“, navodi Jakšić.
Ostaje da se u godinama koje slede umanji ili potisne ogromno neraspoloženje u javnosti koje su fabrikovali političari i mediji i da se počne lagano razmišljati o članstvu Srbije u NATO savezu. Rat u Ukrajini nije doneo ništa novo i srpska politika i dalje pokušava da jaše na dva konja. Rusiji se ne uvode sankcije ali se zato preko omraženog Zapada (američki posrednici) municija prodaje Ukrajincima. I Moskva i Kijev, i Moskva i Brisel, i Kina i Ist river…
Samo – dokle!
Do zavođenja moratorijuma na vojne vežbe sa stranim partnerima (februara 2022) u javnost je procurilo da su srpske oružane snage imale oko 120 zajedničkih aktivnosti sa NATO u okviru programa Partnerstvo za mir. Značajno više nego sa Rusijom, ističe Jakšić. Pored toga tokom 2023. godine u Srbiji je održana zajednička vežba s vojskama osam članica NATO (plus BiH) ali i pored toga vlast narodu servira sve najgore o Alijansi.
Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je odnos Srbije i NATO „taman po meri“, napominjući da se ne može reći „puj pike ne važi“ za ono što se desilo tokom bombardovanja 1999. godine. On potrebu za očuvanjem dobrih odnosa sa NATO vidi pre svega u činjenici da međunarodne trupe na Kosovu čine isključivo pripadnici NATO koji su, prema uverenjima srpskog režima, garancija zaštite Srba na tom području.
Od nekadašnjih sedamdeset procenata pozitivnog stava o NATO kada je u pitanju članstvo nedavno je nivo na toj skali pao na 4% i blago raste. Počelo je sa ustupanjem ruine u Nemanjinoj (Generalštab) „američkim prijateljima“ a poverenje će se lako povratiti. Dovoljno je jedno Vučićevo televizijsko obraćanje i podrška njegovih medija…
Ostaće još malo posla oko prefarbavanja nekih likova u Njegoševoj ulicu u Beogradu recimo i najveće ombane vlasti prema ovom narodu – parole „Kad se vojska na Kosovo vrati“.
Za nevernike samo podsećanje da su i Toni Bler i Gerhard Šreder bili savetodavci predsedniku Srbije.
