Aleksej Kišjuhas
Ako je verovati tabloidima, ružičastim i srećnim televizijama – počeo je rat. Dižu se panika i tenzija, drama i senzacionalizam, odnosno strah, nesigurnost i paranoja.
Zastrašujuće neodgovorno, smenjuju se slike naoružanih kosovskih Albanaca, mutni video-zapisi o pucnjavama na barikadama na severu Kosova, uz dežurne analitičare ili prorežimske delatnike koji otvoreno zveckaju oružjem i huškaju na rat po krajnje nacionalnim frekvencijama.
Angažovao se i sam patrijarh, kao i medijski mogul Milorad Vučelić (koji u jutarnjem programu poručuje da su se stekli uslovi za rat). Vojska Srbije je i formalno u stanju borbene gotovosti, a topovi se izvlače, slikaju za medije, pa vraćaju u kasarnu – sve na dva kilometra od graničnog prelaza Jarinje. Jer narod se po svaku cenu mora zaštititi, zar ne? A nismo li na tom užetu već visili?
Inače, kada „narod“ odjednom postane „živalj“, i na televiziji puste „Boj na Kosovu“ – tada zaista počinje rat. Mladi se ne sećaju, a stariji su zaboravili (ili nikada nisu naučili lekciju). Balvani ili barikade svejedno, i recept i kuhinja su prokleto isti. Hoćemo li, poput evropskih „Mesečara“ pred Prvi svetski rat, u polusnu ponovo uploviti u sledeće balkansko krvoproliće? Nije nam bilo dosta?
„Ako neko hoće nasilje nasilno (sic), napadom na srpska naselja, da otme taj deo i da se izdvoji iz Jugoslavije, valjda je logično očekivati da Armija mora intervenisati. Valjda je to logično“, govorio je Slobodan Milošević 16. marta 1991. godine, na sastanku celog državnog vrha sa predsednicima skupština opština Republike Srbije.
I tada je čuveno dodao: „A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. Nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo! (aplauz)“.
Bilo je to samo par nedelja pred izbijanje rata u Hrvatskoj. Uzgred, zabrinuti predsednik skupštine opštine Šid tada je hrabro odgovorio da mu ništa nije jasno.
Jer u njegovoj opštini, „koja ima 110 kilometara granice sa Hrvatskom“, već sedi „rezervni sastav milicije u punom pogonu“ kao i da „Ljudi sve vide. Kalašnjikove o ramenu“. Dakle, sve je već bilo spremno. A trideset i kusur godina posle, „Opet smo pred bitkama, i u bitkama“. Srećna nova 1991. godina. Kako to?
Prema popularnoj interpretaciji, najnovija erekcija ratne tenzije predstavlja puko skretanje pažnje. Na primer, sa smrtonosnog gušenja amonijakom u Pirotu ili neke slične skaradnosti. Pa šta sad amonijak, kada gori Hilandar, pardon, Brnjak? Ništa novo. Još u „1984“, Džordž Orvel je 1949. pisao o stanju večnog rata između tri svetske sile (Okeanija, Evroazija, Istazija) kao zgodnoj političkoj taktici diktatora.
Neprijatelj u tom sukobu je misteriozan i ambivalentan, a bojno polje negde daleko i neuhvatljivo („Vođi je trebao stalni rat. Morao je držati ljude u stalnom strahu od neprijatelja.
Bilo je to moguće samo ako ih uveri da je neprijatelj svugde i svuda“). Suština ovog „rata“ u tome je da opravda kontrolu nad stanovništvom, da građane čini trajno zauzetim, uplašenim i u stanju mržnje prema drugima.
Večni rat je i vešti izgovor za sve propuste i nedostatke vlasti. Rat je zapravo ucena, politička trgovina kolektivnim osećanjima, odnosno svojevrsni – mafijaški reket.
Samo politička elita zna šta se zaista dešava na terenu, pošto se ratovi i vode u interesu malobrojnih, a na štetu većine. Ne zaboravimo da u svakom ratu mali broj ljudi zaradi bogatstvo. Da bi se neko zaista enormno obogatio, neophodan je – rat.
A stvarnost je neretko strašnija i banalnije zla od Orvelove fikcije. U neobično iskrenom razgovoru, visoki nacistički vođa Herman Gering je poručio sledeće: „Pa naravno da običan narod ne želi rat. Zašto bi neki jadnik na njivi rizikovao svoj život u ratu, kada je najbolje što on može da dobije od rata, to da se vrati na svoju farmu u jednom komadu? Ali, na kraju dana, lideri zemlje su ti koji određuju politiku, i uvek je jednostavno povući ljude za sobom.
Bez obzira da li se radi o demokratiji ili fašističkoj diktaturi, o parlamentu ili komunističkoj diktaturi. Imali ljudi glasa ili ne, narod uvek možete dovesti u saglasnost sa njihovim liderima.
To je jednostavno. Sve što im treba reći jeste da smo napadnuti, i zatim optužiti pacifiste za nedostatak patriotizma i za izlaganje zemlje opasnosti. Ovo funkcioniše na isti način u svakoj zemlji“.
Iako deluje neverovatno i gotovo izmišljeno, Gering je to zaista izjavio u privatnom razgovoru sa američkim obaveštajcem i psihologom Gistavom Gilbertom (u svojoj ćeliji u Nirnbergu, 18. aprila 1946). Dakle, „Sve što narodu treba reći jeste da smo napadnuti“ (i etiketirati mirotvorce kao izdajnike), rekao je nacista Gering. Zvuči poznato?
Fenomenom političke proizvodnje trajnog rata, rizika i opasnosti bavila se i društvena nauka. Na primer, sociolozi poput Frenka Furedija ili Berija Glasnera, a koji govore o tzv. klimi ili kulturi straha u društvu. Centralnu ulogu u zadatku konstrukcije osećanja straha i nesigurnosti tada imaju masovni mediji, odnosno neodgovorni medijski alarmizam, senzacionalizam i zastrašivanje građana.
I što može da dovede i do masovne histerije ili panike, odnosno spomenute kulture straha. Anksioznost ili čak strah od vakcina, gejeva, migranata, islamskog terorizma, oružja za masovno uništenje, pedofila, satanista, mobilnih telefona, genetski modifikovane hrane, pa čak i „asteroida ubica“, komotno proizvode novine, televizija i interneti u konkurentnoj borbi za čitanost ili klikove.
Sociološka zamisao o „kulturi straha“ predstavlja analizu načina na koji ideologija (pre)oblikuje opasnost u društvu. Pa onda, u Srbiji nisu zaista opasne čestice u vazduhu koji udišemo ili vodi koju pijemo, niti rizici od siromaštva, neslobode i diskriminacije.
Ma kakvi, već su to „osiromašeni uranijum“, „rodna ideologija“, „crnogorske ustaše“ i „šiptarski teroristi“. U čuvenoj studiji „Čisto i opasno: analiza koncepta nečistoće i tabua“ (1966), antropološkinja Meri Daglas tvrdi da je ono što se smatra „strašnim“ ili „opasnim“ u nekom društvu najčešće stvar koja je „drugačija“ i „neprikladna“. „Opasno“ je najčešće „pobuna protiv poretka“, dok eliminisanje ove „nečistoće“ znači pozitivni napor da se organizuje svoje društveno okruženje.
Čistoća kao poželjna norma podržava poredak, a nečistoća je devijacija od tog poretka. Etničko čišćenje je zato sledeći „logični“ korak ove društvene ekologije, rekao bi (i zatim izdašno organizovao) Slobodan Milošević.
Dakle, masovni mediji konstruišu razne rizike i opasnosti po nas i našu decu. A mi u Srbiji ovako konstruišemo – ratove i sukobe, te neprijatelje i pretnje od drugih vera i susednih nacija. Džordž Orvel bi bio ponosan. S tim u vezi, Karl Marks je razborito pisao o slomu kapitalizma, nazivajući ga „čarobnjakom koji više ne može da kontroliše čini koje je posejao“.
Možda su srpski tabloidni mediji postali poput ovog Marksovog čarobnjaka? I koji više ne mogu da kontrolišu zlo i naopako koje su sejali već deset, odnosno trideset godina? Od Politike ekspres i Večernjih novosti, do Informera i Pinka? Drugim rečima, najnovije zveckanje oružjem oko Kosova mnogi će otpisati kao banalnu dnevnu politiku.
Kao još jednu instancu pumpanja kulture straha i nesigurnosti među stanovništvom da bi se isto lakše držalo pod orvelovskom kontrolom ili nadzorom. Međutim, da li je medijska manipulacija ratom na Kosovu zaista samo manipulacija ljudskim strahovima? I šta ćemo da radimo ako dole zaista – zapuca?
Mogu li registarske tablice da pokrenu rat? Naravno da mogu. Posebno ako dotične imaju nacrtane državne i nacionalne simbole – a imaju. U Beogradu i Novom Sadu, i posebno na Tviteru, ovo deluje relativno nestvarno. Međutim, ljudi su i simboličke životinje, a ratovi su počinjali i zbog (još) banalnijih povoda.
Vatre koje se pale na severu Kosova zato jesu „dinamit pod balkansko bure baruta“ (Milivoj Bešlin). Sve što je sada potrebno jeste da nekome na barikadama spadne kalašnjikov sa ramena na beton, pa da realno nastrada neki kosovski Srbin ili Albanac.
Masovni mediji u Srbiji su teren za rat već pripremili. A u strukturama (možda i na samom vrhu?) srpske države i dubokog društva svakako postoje individue koje iskreno veruju da Kosovo valja povratiti silom. I da je baš sada povoljan trenutak za to, pošto je NATO zauzet Ukrajinom.
Nije Kosovo nikakvo „skretanje pažnje“ sa naših problema. Ne, dominantni odnos Srbije prema Kosovu jeste naš osnovni društveni problem. A sve ostalo, od korupcije i partokratije do zapuštenih vrtića, zagađenog vazduha ili iscurelog amonijaka, samo su indirektne posledice ovog problema.
I zato, ako postoji jedna novogodišnja želja, odnosno iskrena molba ovog sociologa i kolumniste za Deda Mrazove koji donose odluke, ona glasi ovako. Molim vas, ne sakrivajte svoje političke i kriminalne interese iza nekakve odbrane srpskog naroda.
Ne proizvodite stanje večnog rata ili trajnog primirja, samo da biste lakše upravljali građanima. I prestanite da dehumanizujte kosovske Albance već jednom. Ne stvarajte kulturu straha u našem društvu. Ne zveckajte oružjem, ako boga ili materiju znate.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
