“Jednog dana mi Finkinja, medicinska sestra kaže kako kuvar ima kućnog ljubimca, zmiju. Drži je u najlon kesi i stalno nosi sa sobom. Pitam , kako sa sobom? Lepo, u kihinji. Kažem joj, molim te reci mu da se kurtališe te zmije kako god zna, ne sme zmija biti u kuhinji gde se sprema klopa za 200 ljudi”, navodi Vajan Kecman, na koricama (Pustinjski haos) svojih diplomatskih doživljaja u izdanju Čigoje.
Bilo je rano. Pola sedam ujutro i Marko je znao da se nešto dešava što nije trebalo da se dešava. U svom tihom maniru Rahmatula mu je rekao da su jednog italijanskog novinara kidnapovali talibani. U Laškargi nema aerodroma. Nema ga ni u Kandaharu, osim piste, a kamoli u Laškargi. Nema autobusa , ni voza, ni tramvaja s kojim bi pobegao iz tog mesta, iz tog haosa. Pobegao sa randevua sa smrću.
Kecman je bivši doplomata. Živeo je i radio u inostranstvu 20 godina u zemljama svih kontinenata, osim Južne Amerike, uključujući i Avganistan, odakle potiče i inspiracija za ovaj roman.
Živi u Beogradu.
D. B.
