Piše: Novica Milić
Ime Porfirije dolazi od ljubičaste bolje. Staro je ime: postojao je poznorimski filozof Porfirije Tirski, učenik Plotina i pisac rasprave Protiv hrišćana. Postojao je veliki beli kit tog naziva koji je napadao i potapao brodove oko Carigrada. Razni crkvenjaci su uzimali ovo ime vezivano za kraljevski dragulj još od Egipćana, za visok položaj u hijerarhiji moći, a teološki se za ovu boju vezuje duhovnost (spiritualnost). Bilo je više Porfirija u istočnoj religiji, a Porfirije Perić, na čelu SPC, navodno je uzeo to ime jer je istog početnog slova kao njegovo prvobitno, kršteno – Prvoslav. Ustoličio se pre nešto više od dve godine.
Biti tata bez dece: Zvanična titula Porfirija je Patrijarh. To je ne samo Otac, već Otac Gospodar. Monaške, celibatske biografije Patrijarh nije nikome otac, već je u bogoslovskoj fikciji metonimija (pre nego metafora) za Boga u svojstvu Oca. Patrijarsi (kao i pape) rado uobražavaju da smo svi njihova „deca“, ali to više ima veze s onim nastavkom u reči, nastojanjem da se prikažu kao gospodari naših duša. Porfiriju Periću je u opisu posla takva fantazma, i on nastoji da je nekako ukotvi u stvarnost. Poglavar je, poglavnik, očito, ali „otac“ nije. Stvarnost je drugde.
Pomaže se tradicijom. Tradicija Srpske pravoslavne crkve je vizantinizam, ne samo u obredu, već u koncepciji tzv. simfonije (saglasju, spoju) između Crkve („duše“) i Države (“tela”) naroda. To više nije samo teološka metafizika, već politička, srednjevekovna, konzervativna svakako, zaostala iz vremena pre milenijuma i više. Domaća Crkva sebe najradije predstavlja kao nacionalnu, sebe reklamira kao čuvarku „srpstva“, iako naši crkveni glavari redovno biraju imena koja nisu srpska, nego grčka, vizantijska. Rastko Nemanjić je barem odabrao ime izvornijeg, judejskog porekla, Sava. Domaći bogoslovi su izmislili „svetosavlje“ kao religijsku orijentaciju u okviru ortodoksije pre sto godina, Svetom Savi pripisali da je bio naš prvi prosvetitelj, ugledaju se na njega kao svog preteču, i greše: naš prvi svetac nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, onim evropskim, niti je srpska kultura prošla, kao druge evropske, kroz iskušenja modernog prosvetiteljstva. Najveći naši antiprosvetitelji su dolazili iz Crkve, poput Nikolaja Velimirovića koji je svojevremeno video i Hitlera kao „svetosavca“, glagolio o Dimitriju Ljotiću kao „hrišćanskom Državniku“ i „kapiji velike Otadžbine“, a uprkos tome su ga ugurali među svetačke likove. Na stranu zadrtost njegovog osporavanja da se Zemlja okreće oko svoje ose i oko Sunca, neka to bude konceptualna paralaksa, ali nije shvatljivo ljudskom umu da jednog hvalitelja Hitlera i time rugatelja Svetom Savi srpski bogoslovi smatraju za svog najvećeg teologa. Ima stvari koje jedino Bog može oprostiti, a igranje Božijim oprostom od strane predstavnika na zemlji mučno je i nedostojno ma koga.
Ne držim odavno nimalo do crkava, religija, popova. Moje poštovanje se ograničava na pravo ljudi da veruju u šta hoće, od bradatog Oca na oblaku do glavice kupusa (prvo je antropomorfna metafizika, drugo je glupost, ali pravo je pravo svakoga). Načitao sam se teologije, stare i moderne, zapadne i istočne, a srpska teološka literatura je skoro sasvim dogmatska, doktrinarna, tehnička. Jedino što sam našao da neko misli kad piše teološki sastav bilo je u knjižici o bogoslovlju Svetoga Save pokojnog Atanasija Jeftića. Ostalo je uobičajeno popovsko bajanje, „resavska škola“ oslonjena na Grke ili Ruse.
Srpska paganska crkva: Štaviše, nalazim da crkveno hrišćanstvo, naročito kod nas, malo ima veze sa onim što bi trebalo da mu je osnova: uzor Hrista. Ono je paganska prangija i ždranje po slavama, a Hrist je bio najsvetliji zagovornik ljubavi, protivnik etnofilije (nacionalizma), propovednik mira, nenasilja, oprosta i kao takav jedna od veličanstvenih figura evropske istorije. Izvorno hrišćanstvo prvih vekova nije podnosilo spoj vere i vlasti, sve dok Nišlija Konstantin nije našao da mu je nova vera zgodna da lakše caruje i počeo da promoviše tada jednu od još nemasovnih, ekskluzivnih sekti u državnu religiju. Crkva je postala organizovana, hijerarhijska moć vladanja. I trudila se da to ostane, bez obzira kakva je vlast u pitanju. Teološki je zbrka nastala kod doktrinara Pavla: „svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene“ (to je kao Savle naučio kad je bio rimski poreznik, fanatično proganjao prve hrišćane, a potom „preumio“, pa se ugurao i među apostole). Ni korekcija apostola Jovana – po činu svakako višeg od „komesara“ Pavla, ali doktrine su to izvrnule – „Caru Carevo, Bogu Božije“ nije uspela da obesnaži ovo klanjanje cezarima. Crkva je uz Državu, i iz koristi, i iz autoriteta, i po tradiciji. Zaboravilo se Isusovo „Carstvo moje nije od ovoga sveta“, prešlo se na stranu Pilata pred kojim je Isus izrekao navedenu reč, hrišćanstvo je postalo politika.
Sve je ovo elementarno. Porfirije Perić je uspeo da sebe obruka big time u svega nekoliko dana. Najpre ga je Vučić branio, a sutradan je on hvalio Vučića. To valjda spada u njihovu simfoniju. Razumem da lobira kod Vučića oko Kosova, tamo Crkva ima značajne resurse, fizičke i metafizičke, ali podrška poljuljanom Šefu dve nedelje nakon masovnog ubistva u Ribnikaru ostavlja gorak ukus dalje podele, stranačkog svrstavanja i podupiranja jednog propalog režima. To je prodaja „vere za večeru“.
Ali je najveća bruka Porfirija Perića, ona koja je Njegovu Svetost bacila u Njegovu Pomračenost, nastala kad je počeo, još u tzv. uskršnjoj poslanici, da prosipa mizoginiju. Dobro, ne očekuje se od najvišeg popa patrijarha da ne bude patrijarhalan, ali se ipak može očekivati da se uzdrži od mržnje, ma u kom obliku. A udario je konkretno na tzv. rodno osetljiv govor, inače jednu od slabih tačaka savremenog feminizma.
Feminizam ima razne orijentacije, leve i desne, pametnije i gluplje. Ali kad je poslednjih decenija počeo da se vrti oko distinkcije između pola i roda, a rod uprošćeno shvatio kao gramatičku formu i kao logičku konstrukciju, počeo je da se akademski omasovljuje ali da politički slabi. Zaboravio je na drugu stranu distinkcije, na pol i poverovao – da, opet je vera u pitanju – kako ćemo novim dodacima za reči popraviti i stvari. Ne biva: možemo ženu psihologa zvati psihološkinja do mile volje, to joj se pravo ne može i ne treba oduzeti, ali je ona žena i kao takva načelno manje plaćena. Stvari odbijaju da se vladaju kako mi govorimo, tradicije su snažnije od gramatičkih akrobacija, a tzv. rodni identiteti (zapravo identifikacije i klasifikacije) suviše zanemaruju biologiju, pol, hromozome, bios (život) kao logos (načelo). Feminizam se prepakovao iz uvek potrebne i potpuno opravdane borbe za ravnopravnost – pravnu, političku, ekonomsku – u simbolička, diskursivna trućanja o marginalnim fantazmama treće vrste.
Beda i jad: Porfirije Perić je – a da nisu jasne njegove filološke kompetencije, slutim da su male – odabrao upravo ovakvu slabu tačku tekućeg feminizma da napadne zagovornice ravnopravnosti kao „bedu i jadnice“. Osramotio se preko mere, osramotio u Crkvu kojoj je na čelu, naročito u vreme kad je, samo pod početka ove godine, u Srbiji ubijeno 17 žena, a od toga četiri u prvih 10 dana ovog meseca. Mogao je da se zapita: ako je ovoliki zastrašujuć broj ubijenih žena, koliko li ih je onda pretučenih, ošamarenih, nasiljem – patrijarhalnim nasiljem, Porfirije! – dovedenih do poniženja i sramote? Gde će ti duša? Imaš li je još? Znaš li da trećina žena kod nas s vremena na vreme dobija batine? Probudi se i moli za njih.
I Porfirije Perić, i vladike iz njegovog kruga, od kojih neki nisu dostojni ni mantije, spadaju, make no mistake, u izuzetno obrazovane ljude. Jesu usko obrazovani, dogmatski istrenirani, ali im ne manjka znanja. Inteligentni su, iako svoju pamet sužavaju na lukavstvo. Izgleda da ne čuju ni sebe, a kamoli jevanđeosku poruku ljubavi samog Hrista, pa kad Perić reče “bre, jadnice i bedo jedna, došla si na jasle i prodaješ maglu“, valja ga podsetiti da je upravo on na „jaslama“ i da njegovo veliko crkveno preduzeće „prodaje maglu“ kao svoj glavni proizvod. Jer njegova „omilija“ nije samo protiv imeničkih nastavaka, već je protiv ravnopravnosti žena i muškaraca. Neka se ne skriva iza skuta Bogorodice („mi poštujemo žene, evo obožavamo Majku Božiju“ providan je, filistarski a čest izgovor popova, ni deca to ne kupuju), jer smatrati ženu nižim bićem znači i mizoginiju i mizantropiju. Žena je čovek, a kako su porfirejevske opaske mračne kao noć, da dodam sledeće: lično iskustvo me je naučilo da su žene načelno pametnije, brižljivije, osetljivije, tolerantnije, nežnije, lepše, zgodnije, mirišljivije, organizovanije, ekonomičnije, informisanije, učenije, načitanije, pismenije, prirodnije, vrednije i učinkovitije – po jedna ne pohvala već istina za svaku od 17 žrtava muškog nasilja u Srbiji od početka godine.
Vita est femina: Patrijarhat nije našao nikakvo rešenje za vekovnu i još uvek veliku neravnopravnost među polovima. Ne samo da žena manje zarađuje od muškarca za isti rad, već je ženi natovareno na pleća niz poslova: ona je i domaćica, i kuvarica, i pralja, i vaspitačica, majka i supruga, svih sedam dana u nedelji. A sama je lik, „ipostas“ Ljubavi, hristolika više no što su Porfirijeve bradate sinodske dame u dugim crnim haljinama, njegovi „blaženješći“. Žena je ta koja rađa, koja daje i neguje život. Argument je toliko banalan da se lako previđa: muškarac će napraviti dete za 5 minuta, ali žena će dete nositi 9 meseci i porađati se u bolovima, i još će se na nju drati akušerke iz GAK-a. Ona će dojiti i hraniti bebu par godina, ona će najviše pomagati detetu za nekako savlada glupe školske programe, ona neće spavati ako se dete razboli, ona će pokušati da vaspita dete u nešto što bi trebalo da bude socijalno biće. Načelo života joj pripada i po prirodi i po kulturi. I jezik nije maternji jer ga tako zovu lingvisti, već zbog toga što su žene tkalje najvrednijeg u kulturi čovečanstva, simboličkih poredaka u kojima posle neki mocarti, bodleri, modiljaniji ili đakometiji mogu vajati svoje note, stihove, platna i skulpture. Makar civilizacija naših varvarskih istorija pripadala po nasilju muškarcima, u čemu se još iskazuju na raznim tačkama ove namučene planete, žene su nosioci civilizovanosti, onog kvaliteta ljudskosti koje uobličava sirovu prirodu i daje joj smisao.
Ko to zaboravi, zaslužuje prezir.
(Novi magazin, 25. V 2023)
