четвртак, април 18, 2024

Uvređenost inteligencije

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Raskol između srpske mainstream istoriografije i SPC-ove jasenovačke hagiografije svakim danom se sve više produbljuje. Drago Pilsel, Porfirijev javni pravobranilac za Hrvatsku, nije bio lenj, pak je na svom portalu Autograf preneo tekst Vasilija Krestića (redakcijski) naslovljen „Patrijarh i ja smo na suprotnim pozicijama“ – koji smo juče pominjali – a koji je, izgleda „procurio“ iz dobro obaveštenih izvora u SPC. Da li sa Svjatejšim blagoslovom ili bez njega, nije bitno za nastavak priče.

Pretpostavljam da je već sama činjenica da mu je tekst objavljen u Hrvatskoj, jedva sedamdesetak kilometara od Jasenovca, i to na hrvatskoj latinici, bila dovoljan razlog da se Krestić najstrašnije struni – za saljevanje strave mu toplo preporučujem baba-Kuranu – mogu samo misliti u kakav je amok akademik pao kad je pročitao da ga je Pilsel nazvao „vodećim srpskim mitomanom“.

Glede toga, Dragu je svaka ka vladičina, pardon biskupova. Krestić je vaistinu najistaknutiji predstavnik srpske istoriografske škole Pantelije Srećkovića, koji je ovde višekratno pominjan kao ljuti protivnik istorije pisane na osnovu dokumenata i još ljući protivnik Ilariona Ruvarca, ultraljutog protivnika paraistorijske mitomanije, konfabuliranja i seljačkih fantaziranja.

Ruvarac je Panteliji na vrlo surov način dokazao prednost dokumentarnosti nad konfabulacijama, tako što je odnekud iskopao dokument koji je nedvosmisleno potvrdio da je (tada) najveći srpski istoričar u stvari – Bugarin. Nemojte sad pasti u iskušenje da pomislite da huškam nekog mlađahnog istoričara da iskopa dokument kojim bi dokazao da je Krestić po nacionalnosti… Šta? Bilo šta. Ništa osim Srbin ne dolazi u obzir. I tačka.

Pređimo mi na meritum stvari. Razlika u pozicijama između patrijarha i Krestića nastala je zato što je patrijarh odbio Vasin zahtev da smeni episkopa Jovana Ćulibrka iako je uz Krestića stajao „deo vernog naroda“ (da su stali i Zvezdini navijači, možda bi Porfirije i poklekao).

Eto sjajnog primera kako funkcioniše mitomanija i kakve štete proizvodi po istoriju i život. Krestić dolazi kod Porfirija s kapitalom od 700.000 zaklanih Srba i očekuje da Porfirije zauzvrat smeni Ćulibrka, koji se zalaže da se utvrdi tačan broj stradalih i to poimence. (Interesantno: i Ruvarac je bio monah).

Porfirije (pretpostavljam) načelno nema ništa protiv brojke od 700.000, ali neće ni da čuje da smeni Ćulibrka. Ima tu još nešto. Krestić navodno nije dovoljno oštro osudio izjavu (srećom po njega) bivšeg predsednika SANU Vlade Kostića, koji je izjavio da je Kosovo defakto izgubljeno, a kojoj su mitomani prišili „de jure“ i još gomilu budalaština.

To pre svega nije tačno. Krestić je grmeo protiv Kostića s Vučelinog amvija, a smeo bih se opkladiti u 10.000.000 kg parizera da je ispod žita organizovao i proteste „patriotskih intelektualaca“ koji su tražili Kostićevu smenu.

Svejedno, ne vidim razlog za „suprotnost“. I Porfirije i Sinod i Krestić operišu s mitomazovanom Kostićevom izjavom. U Krestićevom tekstu mi se, inače, najbolje dopala rečenica u kojoj moli „časne arhijereje da mu ne vređaju inteligenciju“.

Kurir