среда, мај 29, 2024

Utisak plavetnila

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

U nedelju uveče nisam bio u gostima, ali ipak sam otišao u Rim, tj. pred televizor Nova S, da pogledam „Utisak nedelje“, u koji je Olivera ovoga puta privela – sleva nadesno – Borka Stefanovića, Bobana Stojanovića i Milana St. Protića.

Nakon uobičajenih retoričko-filozofskih pitanja upućenih u neizbežnom prvom licu množine (mi, nama, nas, kako nam se, šta nam je raditi), Olivera je učesnicima postavila pitanja od 1.000.000.000 ukradenih glasova: da li se izbori imaju smatrati završenim i da li prihvatiti osvojene mandate ili ih se odreći, na koje nijedan od gostiju – pretpostavljam zato da bi se našao na „pravoj strani istorije“ kad odluka padne – nije odgovorio eksplicitno, dakle, „da“ ili „ne“. Ko biva… Nek odluče sami, samo nek ostanu zajedno.

Vredelo je otići u Rim, jer da nisam otišao, ne bih saznao da je politikolog Boban Stojanović – nakon što je dan posle izbora na nekom televizoru izneo preciznu analizu opozicionih zabluda i nerealnih očekivanja – stavljen na crnu listu slobodnih medija i bio izložen žestokom napušavanju demokratske javnosti na društvenim mrežama, „a i šire“.

Sve što je prvog postizbornog dana rekao – a što sam i čuo i video – Stojanović je ponovio i na saslušanju kod Olivere. Da prepričam: protesti protiv nasilja (koji su poslužili i kao ime koalicije) trajali su mesecima i bili (zahvaljujući listi sumanutih zahteva) neuspešni, a opozicija se navatala na bućkalo izbora, uprkos tome što je općepoznato da nema te vlasti koja će raspisati vanredne izbore a da nije sigurna da će ih dobiti.

O, ne, ciknuo je Borko kano ljuta guja. Vanredni izbori se raspisuju isključivo u situacijama takozvanih kriza vlade. Naravno da kmetu Simanu – pardon, Borku Stefanoviću – nije vredelo dokazivati da u Srbiji nikakve krize vlade nije bilo, a tek mu se ne bi moglo dokazati da je devetsto i kusur hiljada glasova istorijski maksimum jedne politički neartikulisane, nekoherentne grupe kombi strančica, a da većina od tih devetsto i kusur hiljada nije glasala ZA njih, nego PROTIV Vučića. Po istom principu – „samo da ovaj ode, posle ćemo lako, nema nam spasa, propasti nećemo“ – kojim je Vučića dobar deo tih glasača i doveo na vlast.

Ni petoooktobarski pandit Milan St. Protić nije umeo da kaže da li prihvatiti mandate ili ih se odreći. I on je to prepustio proceni koalicionih partnera. Za njega je, rekao je, bitno samo da se opozicija konačno ujedinila i da će, ukoliko ostanu ujedinjeni, nastaviti da ih podržava.

Borko i Stojanović su mlađi, pa se ne sećaju, al St. bi morao da se seti šta se napravilo i kako je završilo kad se krajem devedesetih DS uortačio sa Koštunicama, Čovićima, Perišićima, koji su, kakvi god da su, u odnosu na nenasilne koalicione partnere – političke gromade.

Osim toga, Protić propast (oduvek nepostojeće) srpske demokratije locira u 2015. ili 2016, iz nekih razloga prećutkujući da je propast začetaka stvaranja demokratskog poretka počela 12. marta 2003. i potom se nastavila serijom državnih udara i restauracija starog režima zlatnog doba srpske demokratije.

Inače, na moju neznatnost je najjači utisak ostavilo to što se Borko ofarbao u plavo.