Aleksej Kišjuhas
Sredinom 20. veka, Kina se ubrzano menjala. Nakon pobede u građanskom ratu ili revoluciji, kineski komunisti su namerili da transformišu svoju siromašnu, agrarnu i vaskoliko zaostalu državu u modernu komunističku utopiju.
Pod Maovim programom „Veliki korak unapred“, planirana je ubrzana industrijalizacija, kao i uvećanje poljoprivredne proizvodnje. I sad, da bi se ovi ambiciozni planovi ostvarili, prvo je valjalo uništiti „četiri štetočine“ – muve, komarce, pacove i vrapce. Okej, komarci prenose malariju, pacovi prenose kugu, muve su dosadne kao muve, ali zašto – siroti vrapci?
Pa, kineske vlasti su smatrale da se vrapci hrane zrnevljem koje su seljaci posejali i skladištili, pa ih zato valja istrebiti. U pitanju je bila izvorno Maova ideja, i koju je 1957. godine predložio na Trećem plenarnom zasedanju Osmog sastanka Centralnog komiteta Komunističke partije Kine. Uzgred, Mao nije bio ni agronom ili biolog, već je jedva završio višu učiteljsku.
Zvuči bizarno, ali kampanja je zaista počela 1958. i trajala je do 1962. godine. Mobilisana je čitava nacija, pa i školska deca starija od pet godina.
Bio je to pravi poziv na oružje, sa patriotskim i propagandnim plakatima sproću ovih štetočina. Samo u Pekingu je 3 miliona ljudi organizovano u timove za istrebljenje spomenutih živuljki. Pacovi su uništavani ogromnim količinima otrova, muve i komarci insekticidima i raznim zamkama, a vrapcima su uništavana gnezda, pucano je vazdušnim puškama i vatrenim oružjem, a korišćeni su i glasni bubnjevi da vrapci ne bi sletali na zemlju (i tako preminuli od umora). Procenjuje se da je ubijeno oko 1,5 milijardi pacova, 1 milijarda vrabaca, 100.000 tona muva i 10.000 tona komaraca.
A zatim su počeli problemi. Naime, obični evroazijski vrabac je veoma važan za životnu sredinu. Dok se najčešće i ne hrani zrnevljem, već – insektima. I nije da se to nije moglo (sa)znati, ali je politika bila važnija od nauke. Naime, vodeći i legendarni kineski ornitolog i osnivač Kineskog zoološkog društva, Tso-Sin Čeng, tada je upozoravao vlast da su upravo vrapci dragoceni za suzbijanje štetočina.
Osuđen je kao „reakcionarni intelektualac“ na „prevaspitavanje“ i težak prisilni rad. Mesecima je živeo u izolaciji u štali, a zaplenjene su mu sve stvari i naučni rukopisi. Ironično, uprkos ponudama sa raznih američkih univerziteta, Čeng se iz Amerike vratio u Kinu da bi svojim bogatim znanjem pomogao državi i naciji.
I sad, vrapci su bili jedini prirodni predator skakavaca, pa je populacija ovih insekata eksplodirala. To jest, bez vrabaca, skakavci su nesmetano uništavali useve. Pustoš i nevolja su bili toliki da je Kina počela da uvozi vrapce iz Sovjetskog Saveza, ali prekasno. Posledica ove i drugih kratkovidih agrarnih politika neopterećenih razumom bila je Velika kineska glad (1959-1961), koja je odnela između 15 i 45 miliona života.
Ova neverovatna ali istinita priča iz istorije moderne Kine predstavlja zgodni, koliko i tragični indikator za – kopanje litijuma u Srbiji. I Srbija želi i treba da se (re)industrijalizuje, ali se postavlja sledeće razborito pitanje: kako i po koju cenu? I, još važnije, pod kakvom vlašću? Zato stvarni problem nije litijum, već (ne)poverenje.
Kao i u Kini, želja napredne partije za napretkom prema njihovom ukusu (Beograd na vodi, EXPO) ih je učinila gluvim za kritičke tonove i pozive na oprez od strane naučnika. Pa su zbog masovne gladi morali da uvoze vrapce. Dakle, reindustrijalizacija Srbije je neophodna, dok je tlapnja da srpska ekonomija treba da počiva na nekoj zdravoj i čistoj poljoprivredi prazna, opasna i neuka priča. Uostalom, već nas demantuje kada sa granica vraćaju kajsije, šljive, pečurke i koješta što poslovični srpski seljak proizvede, sipajući pesticide i insekticide kao Kinez protivu štetočina.
Ne postoji rudnik koji ne utiče na životnu sredinu. To mu je definicija: grubo rasturanje postojeće životne sredine radi vađenja nekih sirovina iz utrobe Matere Zemlje. I što se radi, i što radimo odvajkada. Međutim, tada zaboravljamo da – poljoprivreda takođe pogubno utiče na životnu sredinu. Nema ničeg „prirodnog“ u njivi.
U poljoprivredi, takođe po definiciji, mi sadimo jedne biljke (tzv. poljoprivredne kulture) dok uništavamo neke druge biljke i životinje (tzv. korov, štetočine i parazite) raznim otrovima na površini Matere Zemlje. Jedna biljka nam je „kultura“, a druga biljka nam je „korov“. Ali to nam je kul, jer vidi kako su lepi krompir, paprika i paradajz (sve kulture poreklom iz Amerika). Na delu su iracionalne emocije i raspojasano neznanje. Ali i kriza poverenja u vlast, Evropu, struku i nauku.
Zato u debati o litijumu u Srbiji imamo dva oštra pola. Prvi je vlast, koja u litijumu vidi šansu za izgradnju svoje naprednjačke utopije, poput kineskih komunista tokom kampanje istrebljivanja štetočina. Drugi pol čine opozicija, aktivisti i građani koji u (još jednom) rudniku u Srbiji vide kataklizmu, iako se u litijum razumeju kao Mao u vrapce. A to je već recept za katastrofu, ukoliko se iza zelene agende krije agenda koja je braon.
Povodom jednog retkog minerala, pokrenuli smo narative o „neprijateljima“, pa je mantra „Ne damo Kosovo“ preko noći pretvorena u „Ne damo Jadar“. I predstavlja najnoviji poligon za zadrte nacionalističke i zatucane (č)etno-romantičarske politike o krvi i tlu.
Uzgred, u mrsomuđenju o litijumu i Rio Tintu, niko ni da spomene poklanjanje čitave naftne industrije naše zemlje Gaspromu i gospodaru Putinu, sve radi „Južnog toka“ kojeg nema i neće ga biti? Kako su to jedino Nemačka i Zapad kolonizatori kilavih država za sirovine (a jesu), a Rusija i Kina nisu? Ko to izvlači „srpsku“ naftu i bakar, ne bendajući životnu sredinu, već jedino profit i geopolitički uticaj? Ili, narajcano drobimo o zagađenju voda, dok Zrenjanin i pola Vojvodine pijaću vodu nemaju od prošlog stoleća.
Ni izbore i demokratiju nemamo (uzmite nešto sa roštilja), deca se ubijaju po školama i ulici, a njihovi očevi i majke nose pelene dok motaju kablove za nadnicu kod stranog investitora. Od Švarcvalda do Crnog mora, jedino ovde fekalije plivaju po Dunavu, pijemo aflatoksine umesto mleka, dok Srpska pravoslavna crkva seče Frušku goru buldožerima.
Pa nas bole nježnici za to. Ali, sada je došao Švabo sa Mercedesom da rovari po našoj zemlji. Istoj onoj koju smo, samo našom pljačkom, neznanjem i nacionalizmom, devastirali do neprepoznatljivosti. Ovo su već odavno i ekološki i politički „Badlands“, rečima filozofa Brusa Springstina.
I zato, hoćemo li poubijati naše vrapce ili ne? Nemamo pojma, jer ne verujemo nikome. Postoji li bar jedan razboriti naučnik ili ne-binarni profesor u Srbiji koji se bavi rudarstvom i litijumom, poput onog kineskog ornitologa Čenga? Da nam objasni tu stvar na temelju činjenica, dokaza i znanja, umesto emocija? A da ga ne uhapsimo niti prokažemo kao režimliju, potpisnika za Vučića, ali ni kao opozicionara, stranog plaćenika ili ustašu poput profesora Dinka Gruhonjića?
Postoji li nešto između utopizma i katastrofizma? Kao u slučaju sa vrapcima, valja saslušati učene ljude, a ne političare i propagandiste. Jednostavno, da li nas zaista očekuje golema devastacija trećine Srbije – ili pak devastacija tri sela u Srbiji? Niko ne zna ili neće da kaže. Jer „svi lažu“, u čemu je stvarna drama naše egzistencije. Zapanjujuća glad i zastrašujući gubitak života kineskih građana tokom „Velikog koraka unapred“ (neko bi rekao „Kvantnog skoka“?) svedoče i upozoravaju na tragediju ukoliko se ne posluša – razum.
Najzad, na celu gužvu sa vrapcima ponajbolje je odgovorio Josip Broz Tito. Prema anegdoti, tokom posete Kini 1977. godine, pojeo je i supu od peraja morskog psa i crna prepeličja jaja iz peska (stara deset godina), ali zato nije želeo da proba pečene vrapce u sosu od gloginja.
Njegovo obrazloženje? „Vrapci su proleteri ptičjeg roda“. Godinu dana kasnije, kineska delegacija dolazi na Brione u Istri. Dočekali su ih istarski pršut sa dinjom i riba na gradelama. A gde su nestali naši vrapci? Srpski proleteri ljudskog roda?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
