Dragan Banjac
SOMBOR, 24. septembra 2022. – U vreme kada smo uglavnom zaokupljeni svojim brigama i sebično posvećujemo sebi nepotrebno veliku značaj, tu pored nas kao mravi vredno rade i ostvaruju valjana dela neki samo naizgled mali ljudi. Posebno se to odnosi na srpsku metropolu, mega palanku što bi rekao pisac Svetislav Basara, koja ne zna ili neće da zna, da u nekim našim palančicama (molim ne brkati sa palačinkama) postoje po svemu mnogo veći stvaraoci, važniji od nabeđenih „veličina“ nekad velikog grada, danas kasabe.
Tako nešto otkrio sam sinoć u Dečjem odeljenju Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ u Somboru, gde se nije samo desilo predstavljanje nove knjige (Potpis, pečat, delovodni broj) Anite Beretić nego i jedan prvorazredni kulturni događaj u prepunoj sali somborske Biblioteke. Lebdelo je to u vazduhu, osetio je ovaj izveštač koji je imao i čast da govori o Anitinoj knjizi. Ta lica, recimo „face“, govorile su o nečem uzvišenom u divnom gradu Somboru koji je s tom publikom podsećao i prizivao prastara dobra vreme iz doba jedne Marije, pogađate koje.
Ceo prihod od prodaje knjige koju je Anita Beretić „podigla“ na cenu paklice cigareta otišao je za pomoć Dragani Prosinger, devojci koja je na promociju došla u invelidskim kolicima. Među Somborcima koji su me kratko odvukli u neke slične bečke odaje bili su i Anitin suprig Ivan, sinovi Aleksa i Filip (nedostajao je samo Ilja), snajke, unuk… Ai i kolege iz škole i sa radija, Dejan Podlipac, Gordana Koporan, Siniša Starčević i Slobodan Jerković, Mihajlo Švraka, politički saborac dr Bogdan Nikolić, specijalista urgentne medicine… Trebalo je to doživeti, uz Anitu je bila ne samo njena porodica nego i najbolji deo Sombora koji je njena familija.
Nataša Turkić: U osnovi – učiteljica
Otvarajući promociju direktorka somborske biblioteke Nataša Turkić rekla je da je spisateljica rođena u Dubrovniku i da tu činjenicu „rado ističe“. Iako je splet životnih okolnosti, rekla je Turkić, odveo drugoj kući, u vojvođansku ravnicu, u naš Sombor, delom je Grad (Dubrovnik – prim. D. B.) ostao njeno obeležje.
„U osnovi učiteljica, profesorka književnosti a, opet, po životnim okolnostima a i u njenom karakteru uvek aktivistkinja, uvek u borbi za pravdu, ljudska prava i slobodu. Sloboda je njen ideal jer omogućava da živimo kao ljudi. Sve ispod toga ne čini nas dobrim ljudima“, rekla je Nataša Turkić i dodala da je Anita Beretić „ponosna baka unuka Vuka i baka u iščekivanju drugog unuka u decembru, što je sjajna faza nakon podizanja tri sina“.
Dragana Đapić: Red smeha, red suza
„Ni autor nije običan pa ni knjiga ne može to da bude. Anita Beretić, aktivistkinja, spisateljica, majka, borkinja, revolucionarka. Upoznala sam je upravo kroz njen aktivizam a zavolela zbog ječje nevine uverensti i potrebe za pravdom. A kako je svet najbolji u očima deteta, tako i Anitin svet treba da bude najlepši za sve ljude i ona se na sve načine za to bori, neverovato hrabro“.
Knjiga koja je red nama red je smeha. red suza! Već sam naslov, kaže Dragana Đapić, govori o čemu je reč. Ne postoji niko od nas ko se nije sreo sa tromom i glomaznom birokratijom, sa onim jednim papirom koji nedostaje i agonijama kucanja na vrata kancelarije broj tri, 18, 29 nepravde koje nas pogađaju direktno ili indirektno…
„A da iza svakog tog dosadnog i formalnog papira stoji čovek, vidimo već iz prvih redova Antine knjige – rešenje i život koji stoji iza njega – priča o profesoru istorije Dragutinu. Koja svakako zadire dalje od priče o birokratiji. Ona se dotiče obrazovanja, kao stuba društva. U njoj Anita provlači priču o dolasku u ovu tako važnu sferu, ljudi sa kupljenim diplomamam i uticaju koji oni vrše, o nepotizmu, privilegijama deci bigatih i uticajnih roditelja, o silnoj administraciji kojom se prosvetni radnici, nauštrb dece, bave“.
„Anita je kroz svoje priče dala jasan pregled i ispričala kako se menjalo vreme u društvenm smislu, kako su neke stvari gotovo neprimetno nestale a nove ušle u naše. I to jeste tako, da vreme mora da da se menja jer da ljudi nisu težili promenama, verovatno bismo bili u pećinama. D ali su nam ove gomile zakona, propisa, podzakonskih i zakonskih akata, preambula i slično zaista napredak?“
„Tu su i priče koje će vas istinski nasmejati, ali to je Anitina inteligentna ironija. I sarkazam, pa ćemo se smejati onom nad čimbismo u suštini trebalo da plačemo. Priča o vojnom pozivu. Majka koja se bori da joj sin ne ode u rat. Anita je imala iskustvo sa bratom. Ona kroz svaku od svojih priča provlači trenutnu situaciju u društvu, precizno i jasno provlačeći socijalne teme – koruciju, zakone ispod zdravog razuma, izostanak empatije, prazne rafove u prodavnicama, revolucije, štrajkove, nasilje u porodici, izvršitelje, Crkvu. Znam da su mnoge od ovih priča autobiografske. Sigurna sma da će se svako od nas pronaći barem u jednoj, verovatno i u nekoliko njih. U svakom slučaju, ovo je štivo koje bi trebalo da pročita svaki student, bez obzira šta izučava, jer delovodni brojevi, pečati i potpisi dolaze nam iz svih sfera društva i toliko su udaljeni iz stvarnog života da je nemoguće izboriti se sa njima“, rekla je Dragana Đapić.
Dragan Banjac: Čekam nešto veliko
Započinjući kraći zapis o knjizi drage mi prijateljice Anite Beretić zavirio sam malo i u njen pesnički prvenac – Dan kada oblak nije postojao. I odmah na početku, kao i prilikom prvog čitanja pogled se zaustavio na pesmi Uprkos zaboravu. Pošto nije duga iščitaću je:
Prošlo je mnogo godina
Našla sam svoju pesmu
Mastilo je promenilo boju.
Sećam se tih misli
Stidim se nekih reči
Čuvam svoje uspomene
Sa čudnim osećanjem osluškujem davne svoje namere
Merim im vrednost
Proveravam uspeh ista reč ne kazuje isto u različitim stvarnostima
Reč je pala
Znaju li sve ove godine
Da su mnoge dobre
I iskrene reči
Zaboravljene
Potom sam uzeo Žabice. Tačnije u knjigu dnevničkih zapisa Eksperiment je uspeo – žabe su skuvane i na početku sreo se sa, za Anitu i mene, devet magičnih slova, reč od tri samoglasnika i čak šest suglasnika. Pogađate – Dubrovnik. „Ovog leta ne idemo u Dubrovnik“, kaže Anita i svi znamo koje je to leto. I zbog čega ga nisu pohodili.
Ne zamerite mi što ću ovaj Grad pomenuti možda još koji put. „Gori kod Dubrovnika. Mog Duvrovnika. Otkida se deo mene“. Dok sam ovo čitao u sebi sam govorio – Našeg Dubrovnika, sada dodajem i svih vas koji volite ovaj grad i koji nemate ugrađen mehanizam mržnje prema drugima i drukčijima. Anita se u tim teškim trenucima priseća Dubrovačkih trubadura, Marka, Lucijana, Boba, Đela…, vidi golubove kako lete ispred sv. Vlaha. Orlando je sam, a suze slane kao more, zapisala je Anita. Ona to oseća na razdaljini od 357 kilometara. Oseća i jauče. I kaže da Srbija – nije u ratu.
Ima u njenim Žabicama toliko dobrog teksta, pronicljivog, sa dušom kao vojvođanska ravnica. I kako reče u pogovoru Vesna Šijački ovi dnevnički zapisi će sačuvati jednu ispovest i istinu. Vraćati nas u misli o kojima možda nikada nismo i nećemo otvoreno da razgovaramo, misleći da je bezbolnije ako istina – strašna ubistva, progoni, naša činjenja ili nečinjenja padnu u zaborav. Možda? Ali zato postoje ljudi, pisci kao što je i Anita, koja oseća potrebu da, kako je govorio slavni reporter Egon Ervin Kiš (Prag, 1885-1948) „dodirnemo perom ranu“.
Ne, nisam zaboravio da smo danas ovde da govorimo o novoj Anitinoj knjizi Potpis, pečat delovodni broj.
Anita, kao što ćete videti, ne krije da baš i ne ljubi birokratske procedure, papir. Jedan taj papir strefio me je baš posred srca – Dragutinov otkaz. Njegovi đaci su voleli istoriju, zapravo njega, a on je voleo istoriju ali još više – svoje đake. Nekoliko godina pred penzionisanje adio učionica, adio dnevnik – pravac biblioteka. Nema časova, nema đaka, suptilno primećuje Anita. Nekome su potpis, pečat i delovodni broj bili bolji od odličnog predavača. „Jedno jutro nije došao u pekaru. Već treća tepsija sa kiflama se hladila. Ostao je da spava u svom Kovilju, snom bez kraja, iznenadnim, ali lakim i pravednim. Đaci iz više generacija, oni koje je pre svega čuvao, a onda i učio, nacrtali su na bedemu u dvorištu škole mural sa njegovim likom. Napisali su samo: Tvoji đaci“.
„Čim pogledam u neki formular, on se samopokvari i premesti se u papir za baciti“, „Ustav – mnoge straniceumrljane krvllju“, Anita ništa ne propušta, ne ne prećutkuje zarad sitnog ličnog ćara.
Bila je, reče, i u popisnoj komisiji: „Klupa veća, tabla, šolje male, šestar, lonac 20 litara, tanjir duboki (!!!)… čekić, kozlić, slika Drug Tito, kostur, strunjača, bojler mali, šolja emajlirana, slika Moša Pijade, klešta… Od 58. strane „ratuje“ sa školskim birokratskim stupidarijama, potom sa NJ.K.V. Ustavom gde je posebno nadahnuta bila. Pogledajte u odeljku PRAVO NA OBAVEŠTENOST naslove koje je Anita prenela iz naših vonjavih novinčina. Evo samo nekoliko njih: Ukradeno 2,5 kilometra ograde na autoputu Niš-Pirot, Slučaj kod Sombora: Mladić u svlačionici kod stadiona nožem izbo devojku, Drama u Nišu: Starica pretila da će da skoči sa zgrade, Advokat ubio ljubavnicu…
Na kraju se bavila i predsednikom države. Izvin’te, što bi rekao lala nemam stomak za tu protuvu, ali preporučujem da to iščitate od 128. do 131. strane. Lekovito je! Na ovoj poslednjoj kaže da to nije država koju je sanjala i sloboda kakvu je sanjala.
Anita, dobro ti je baka rekla „Bila bit popadija!“. Pošto nisi popadija vreme je da se poduhvatiš nečeg još „jačeg“. Napiši veliki roman! Možeš ti to“.
Zahvaljujući brojnim gostima i prijateljima Anita Beretić je rekla da u njenim pisanijama ima i fikcije, ali da smo, ko i ona, većinu tih zapisa i sami osetili i doživeli. Potpisujući posvetu dve knjige su otišle u Beograd, glumici Dobrili Ilić i dr Smiljki Đurić.
