Nenad Ž. Petrović
Nešto je odavno trulo. Današnji svet utemeljen je na pobedi velike koalicije 1945. godine i on zapravo predstavlja verifikovanje i obnovu poretka utemeljenog pobedom slične koalicije 1918. godine. Pobednici iz oba velika rata obećavali su mir, pravednost, jednakost, saradnju i sporazumevanje za sve. Očito da u tome nisu uspeli i sva odgovornost leži na njima. Uostalom bila je to jedna trula i neiskrena koalicija koja se odmah po pobedi 1945. godine raspala i pretvorila u nepomirljivo neprijateljstvo.
Jedan od rezultata tog rata bilo je i stvaranje Države Izrael 1947. godine: jedinstven slučaj da je jedna država stvorena formalnom odlukom Organizacije ujedinjenih nacija. Svet je bio dužan Jevrejima zbog holokausta. Ali nisu svi koji su enormno stradali usled nemačkog nacizma dobili satisfakciju i rešenje problema.
Položaj Jevreja pre sto pedeset godina uporediv je sa sadašnjim položajem Roma svuda u Evropi i svetu. Jevrejin je onda bio: „Čivut“, „Čiva“, „Juda-izdajnik Hrista“, „Ješa“… sinonim za prljavog doseljenika, društveni i ekonomski bacil koji ne želi da živi kao sav ostali normalan svet, on se bavi sumnjivim poslovima (širi alkoholizam i prostituciju), neko ko je lako uočljiv po boji kože i fizionomiji čak i kada ne nosi svoju tradicionalnu odeću i kapicu na vrhu temena i ne pušta lokne. On je bio izbacivan iz tramvaja, nije priman u lokale, niko ga nije hteo blizu sebe, Jevreji su bili predmetom brojnih neumesnih rasističkih „šala“ i „viceva“ („Jevreji smrde“), imitirani su po pozorištima a i u društvu jer nikada nisu dobro savladali jezik sredine, rečju bili su prezreni narod smatran za đavolji nakot. Oni su poput današnjih Roma koji žive u svojim „cigan-malama“ živeli u getima ograđeni visokim zidom a i sami su hteli da žive tako izolovano od ostalih negujući verski ekskluzivitet smatrajući sebe od „Boga izabranim narodom“. Ipak, jedno ih je odvajalo od Roma i tadašnjih a i današnjih: imali su obrazovane ljude, elitu koja se bavila nekim unosnim i uglednim poslovima kao što su lekarski, bankarski, trgovački… I imali su organizaciju, volju i spremnost da porade na sebi i svojim interesima po svaku cenu. Nasuprot ovoj eliti ogromna većina Jevreja bili su i ostali sirotinja koja je živela od napornog rada, u nehigijeni i stalnom strahu od pogroma. I oni su uvek plaćali najvišu cenu i pre 1939. godine a pogotovu u godinama rata.
Zašto 1945. godine niko nije predložio Ujedinjenim nacijama da se i problem Roma, koji su procentualno posmatrano više stradali u logorima, reši kao problem Jevreja?! Zašto i njima nije stvorena država („nacionalni dom“) na nekom parčetu zemlje na primer u Indiji (odakle i potiču), da im celi svet u ime obeštećenja za patnje obezbedi sredstva da podignu gradove i sela, da se svi oni Romi koji to žele isele u svoj novi dom? Onako kako su se Jevreji iselili u Izrael? Nije imao ko da ih organizuje jer kod Roma nije bilo takve inteligencije i ambicije a ponajviše para te oni ostadoše tu gde su i bili: prezrene parije sa kojima niko ne želi da ima bilo kakav prisniji kontakt, bože sačuvaj bračni! A isto tako je bilo sa Jevrejima pre samo sto pedeset godina.
Danas se niko ne bi usudio da bilo u krugu poznatih ljudi bilo u široj javnosti izlaže poruzi Jevreje i/ili da kritikuje Izrael. To je prosto nepristojno ponašanje, kao kada bi neko podrigivao ili prdnuo u društvu. Već o nekom tekstu, knjizi ili filmu gde bi se vređala njihova vera i narodnost bolje ne trošiti reči jer za to sledi salva kritika u javnosti, anatemisanja, takav će biti do kraja uzet na zub i saplitan na svakom koraku od moćnog jevrejskog lobija koji je od zemlje do zemlje različite snage ali ga svuda ima. U SAD i na zapadu Evrope je najjači. Konačno, to je u mnogim zemljama i krivično delo „antisemitizma“. Mada su i Arapi narod semitskog porekla pa bi onda i politika Izraela takođe mogla da se nazove „antisemitizam“!
U svim evropskim državama moguće je vređati bilo koga i bilo koju svetinju a najviše hrišćansku pa potom i muslimansku ali ne i jevrejsku. Moguće je vređati i većinski narod u bilo kojoj državi i to sigurno neće biti sankcionisano paragrafima. Jedini paragraf koji postoji u takvim prilikama je za vređanje Jevreja kao „antisemitizam“. Za tako nešto se dobijaju godine zatvora. Samo se knjige označene kao „antisemitske“ zabranjuju inače je moguće napisati i objaviti bilo šta o bilo kome, to sve spada u „slobodu štampe“.
Uzmimo sad Srbiju. Ovde je moguće javno omalovažavati i vređati po nacionalnoj i/ili verskoj osnovi svakoga: tu su najpre „Šiptari“, potom rame uz rame „Cigani“, potom „Balije“ (muslimani, Bošnjaci), „Ustaše“ (pod kojima se podrazumevaju Hrvati) a često su „Ustaše“ i svi oni Srbi koji osporavaju nacionalnu politiku koja se vodi sada ili je vođena bilo kada u prošlosti! Konačno moguće je, sasvim moguće, vređati srpsku političku elitu koja to onda proglašava za uvredu srpske nacionalne časti – ali osim očekivanih reakcija na društvenim mrežama i poprekih pogleda ništa od strane zakona i države nećete loše iskusiti. Što je dobro. Jedini slučaj za koji znam da je ovde država odreagovala na mržnju ispoljenu prema nekoj zajednici je kada su ispisani nacistički grafiti na Jevrejskom groblju u Beogradu. Tada su počinioci ekspresno brzo nađeni i kažnjeni prekršajno. Inače je moguće pisati po zidovima i urlati na stadionima: ubij, zakolji, zatri… koga sve ne i svi na to odmahuju rukom, toliko je to postalo uobičajeno i „normalno“ pa to je prosto deo našeg mentaliteta.
Posebna priča je o Jevrejima koji su državljani raznih zemalja, oni koji ne žive u Izraelu. Uglavnom su to napredni, liberalni ljudi, mislioci sa levice koji se groze svakog nacionalizma i isključivosti, svaka sloboda je njima preuska, oni su i za LGBT prava i za prava svih manjina, propagiraju međurasno mešanje, osuđuju svaku uskogrudost, oni su pacifisti, oni kritikuju svačiji militarizam… Osim u slučaju Izraela koji je izuzetno militaristička država gde i žene služe dvogodišnji vojni rok. Začudite se kad shvatite da čak i u Njujorku elitni Jevreji intelektualci brane svojim sinovima i kćerima da se ožene odn. udaju za bilo koga drugog osim za pripadnika odn. pripadnicu svoje zajednice! A već u Izraelu to bi bila neviđena bruka i sramota koja dovodi do izopštenja iz zajednice i bojkota! Dok se u Evropi iz istih krugova propagiraju međurasne veze i brakovi kao sasvim normalna, veoma napredna i poželjna stvar! Višedecenijskom borbom progresivnih krugova Amerike u kojoj su američki Jevreji prednjačili danas se tamo ne sme u javnom govoru upotrebiti izraz, odnosno ravno je nepristojnom ponašanju u društvu reći, „Crnac“ već se politički ispravno kaže „Afroamerikanac“, ne može se reći „Indijanac“ već „Autohtoni Amerikanac“ ili „Starosedelac“… Pitam se kako u Izraelu nazivaju Arape posebno Palestince? Čujem da su to uvredljivi rasistički nazivi.
Međutim, kada je u pitanju politika koju sprovodi Izrael od svih tih naprednih mislilaca diljem Evrope pa i kod nas ne može izvući ništa određeno: sve je to onako tuc-muc… može da bidne ali ne mora da znači. Dakle, „svijet je ovaj paklena sostojba“ jednima je bio darežljiv a drugima je uskratio sve. Da su Romi imali pare, takvu ambiciju i takve mozgove kao Jevreji – danas bi i oni imali državu i isti položaj u javnom mnjenju civilizovanog sveta. To nam još jednom pokazuje i dokazuje reltivnost svega: nije važna tamnija koža i grbav nos već koliko imaš para, koliko si dobro organizovan, najviše koliko su mediji uz tebe. Onda ti nema mane.
Izrael očito uživa ogroman kredit, bolje reći pravni imunitet, kod međunarodne zajednice i on može da pribegne odmazdi po sistemu ništa boljem od onog viđenog kod nas 1941. godine: sto uza jednoga. I niko im ništa ne sme, svi ćute, svi se prave nevešti. Valjda se plaše da će ih neko optužiti da su nacisti? („Logika“: Čim neko optuži izraelsku politiku mora da je nacista, šta bi drugo.) Tu zamenu taza mi smo videli i ovde kod nas bezbroj puta.
„Izrael ima pravo da se brani.“ To čujemo ovih dana. A zašto Jugoslavija nije imala pravo da se brani? Zašto smo bili protiv i saosećali sa bombardovanima u Vukovaru, Dubrovniku i Sarajevu a danas sležemo ramenima na bombardovanje u Gazi? „Tako im i treba oni su teroristi, prvi su počeli.“ Istu logiku mogli bismo primeniti i na već pobrojane naše mete, zar tamo nisu bili naši neprijatelji: „teroristi“, „paravojne formacije“, „Ustaše“ i „Balije“? Ako je sve dopušteno u borbi sa neprijateljem onda je „normalno“ i streljanje oko dve hiljade civila u Kragujevcu 1941. godine kao odmazda za desetak nemačkih vojnika, eventualno bi se moralna zamerka mogla staviti što su među pobijenima bili i maloletnici. Ako je tako onda je „normalno“ i streljanje šest hiljada ili već koliko predatih „Balija“ u Srebrenici pa zar nisu i oni pre toga ubijali?
Konačno za kraj: Nagorno Karabah je od januara do septembra bio u blokadi pa je zbog „obračuna sa teroristima“ Azerbejdžan (koji nam gradi moderne puteve!) poveo akciju posle koje su se svi Jermeni iselili. Izrael je godinama unazad držao pod blokadom Gazu dozvoljavajući dopremanje humanitarne pomoći na kašičicu a sada posle napada Hamasa vodi takođe „antiterorističku akciju“ posle koje predviđam da će se svi Palestinci iseliti u Egipat. Od 24. septembra kosovska vlada je blokrala Srbe u severnim opštinama i ne dozvoljava im dopremanje čak ni lekova. Pogodite dalji tok događaja: verovatno opet neka „antiteroristička akcija“ a potom…
„Svijet je ovaj paklena sostojba.“
(Autor je književnik)
