Aleksej Kišjuhas
Tragedije poput smrti šesnaest mahom mladih ljudi, smrskanih ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, umeju da ogole državu i naciju. Baš kao i da ogole režim, te pokrenu masovno nezadovoljstvo. Upravo je to ono što nam se dogodilo i događa.
Ne radi se tu o kulinarskim metaforama o prekipelom loncu i prelivanju čaše, već o činjenici da se stvari tada – razbistre. U pitanju je trenutak istine ili čak otkrovenja, razotkrivajući neka društva kao krhka ili fragilna, a neka druga kao čvrsta ili otporna. Prisetimo se samo pandemije koronavirusa. Prva reakcija vlasti bila je negiranje i podsmeh („najsmešniji virus u istoriji“). Potonja visoka smrtnost – i, pre svega, krupne razlike u broju smrtnih slučajeva među državama – značila je i da smrtonosni patogen i te kako zavisi od sociopolitičkog sistema koji napada. To jest, od toga kako sistem reaguje i „hendla“, odnosno rukovodi pandemijom.
I nije to ništa novo. Kada je u Hamburgu 1892. godine izbila epidemija kolere, stradalo je više ljudi nego u bilo kom drugom gradu Zapadne Evrope, kao i trinaest puta više siromašnih, nego bogatih građana. Zašto, ako sama bakterija Vibrio cholerae (otkrivena deceniju ranije, uz saznanje da se širi preko fekalnih voda) ne poznaje nacionalne i klasne granice? Zato što su gradski oci Hamburga, mahom bogati trgovci zainteresovani za (svoj) profit, i za razliku od šefova ostalih evropskih gradova, odbili da ulože u sistem filtracije u vodovod i kanalizaciju. O tome je detaljno pisao britanski istoričar Ričard Evans („Smrt u Hamburgu: Društvo i politika u godinama kolere“, 1987), uz navode da je reakcija svake vlasti u istoriji prvo da epidemija ne postoji, a zatim da je veoma blaga, te da neće imati velike posledice. Kad ono, uvek bude međutim. Zagađeni voda i vazduh u Srbiji takođe su stvar sistemske nebrige i kratkovidosti, odnosno posledica štetnih politika, a ne štetnih čestica i mikroorganizama. Uzgred, danas su Beograd i Novi Sad jedini gradovi u Evropi koji ispuštaju nefiltrirane otpadne vode u Dunav.
Isto je i sa nadstrešnicom u Novom Sadu. Moguća je i prosta korozija onih držača kao jedan fizički proces. Ili kao Talebov „crni labud“ na kojeg se i predsednik poziva. Ali su ostala pitanja krajnje društvena (sociološka) ili pak politička. Prvo, ko (i kako i zašto) je dozvolio ovu koroziju, zapuštenost i/ili fušerajski rad na posve nedavnoj rekonstrukciji. I, drugo, kako se vlast ponaša(la) nakon njenog smrtonosnog pada, odnosno kako je rukovodila katastrofom. A bilo je to od negiranja (jedino nadstrešnica nije rekonstruisana) preko „najsmešnije nadstrešnice u istoriji“ (napraviše je mrski komunisti), a zatim do (praktično) puštanja krivih i odgovornih na slobodu (jer naši ljudi), i gole represije nad studentima i građanima koji protestuju zbog ove tragedije (jer izdajnici i strani plaćenici). I kineski režim je na pojavu novog koronavirusa u Vuhanu 2019. reagovao isto kao i sovjetski režim na nuklearnu katastrofu u Černobilu 1986. godine – lažima.
Kako u svojoj studiji „Propast: O politici katastrofa“ (2021) svedoči istoričar Nil Ferguson, katastrofe ili tragedije poput spomenutih nikada nisu u potpunosti egzogeni događaji. Izuzetak su jedino udar meteora, koji se nije dogodio već 66 miliona godina i vojna invazija vanzemaljaca, koja se (još) nije dogodila uopšte. U tom smislu, katastrofe je nemoguće posmatrati niti izučavati bez poznavanja društva, politike, ekonomije i kulture. Zašto neke države reaguju na tragedije mnogo bolje od drugih? Zašto se neke raspadnu, većina opstane, a retke izađu iz krize još jače? Važnu ulogu u tragedijama i katastrofama igraju i traljava državna birokratija, ali i (psihološka) nekompetentnost lidera. A nalik na vojsku, partokratski sistem negativne selekcije u Srbiji odbija talentovane i stručnjake, i čini da u birokratskoj hijerarhiji napreduju mediokriteti i ulizice.
Može se postaviti i sledeće pitanje – šta navodi neke ljude da na pretnje, rizike i tragedije reaguju racionalno i adaptivno, neke da se prave kao da se ništa ne događa, a neke ljude da ustanu i da se pobune? Kako „prirodne“ katastrofe okidaju političke promene, pošto se nezadovoljni ljudi okupljaju u revolucionarne mase? Drugim rečima, otkud studentske blokade i građanski pokret „Ruke su vam krvave“?
Deo odgovora na ova pitanja leži u novoj javnoj sferi savremenih društava. Naime, tragediju poput pada novosadske nadstrešnice relativno malo ljudi oseti direktno. To su same žrtve, očevici, i porodice i prijatelji žrtava. Svi ostali tragediju iskuse neposredno, odnosno čuju za nju preko neke komunikacione mreže. Masovna štampa ili mediji su u 17. i 18. veku tek uzimali zamah, a do tada se o najnovijim vestima govorilo usmeno – po salonima, pijacama i kafanama. „Francuska revolucija nije nastala zbog Dantonove ulične galame, nego je nastala iz razgovora koji su vođeni u Didroovom salonu“, ispravnim rečima reditelja i istoričara umetnosti Đorđa Kadijevića. Usponom interneta, mogućnost da mnogi pročitaju vesti o nekoj tragediji, a zatim i da je čuju ili vide u formi slike ili videa, dramatično je uvećala kapacitet za širenje empatije, a time i pobune. Iz tih razloga se o „Arapskom proleću“ ili „buđenju“ i govori kao o „Tviter revolucijama“. U slučaju probuđene Srbije, ključnu ulogu verovatno i nisu odigrali tzv. društveni mediji poput Fejsbuka i Tvitera, koliko – Vajber i slične mobilne aplikacije. I to kao kanali komunikacije, informisanja, i organizovanja građana u onlajn i oflajn, odnosno virtuelne i stvarne grupe. Empatija sa postradalim Novosađanima širom Srbije je i racionalna – svako vidi sličnu „nadstrešnicu“ u svom sokaku.
Većina nesreća i tragedija se mogu anticipirati. Uostalom, zato postoje šlemovi, kacige, protivpožarni aparati, te sigurnosni pojasevi, ventili i izlazi. Osim ako sve nije zapušteno zbog sistemske bede, korupcije i javašluka. Neke tragedije ne mogu, i zato se broji ili računa kako se na tragediju reagovalo. A vlasti u Srbiji su reagovale – represijom. Prvo prema studentima, a zatim prema nastavnicima i univerzitetskim profesorima. I u tome je ceo kunst i ono što tišti pobunjene studente (dva od četiri zahteva tiču se represije). Na (zlo)delu su razbijene vilice, zvučni topovi, prisluškivanje aktivista, nasumična hapšenja, montirani procesi, parastudentski (i paravojni) kampovi, pa i ukidanje plata prosveti Srbije. Nožem je povređena dekanica Filozofskog fakulteta u Nišu, a rektor Univerziteta u Beogradu postao je državni neprijatelj broj jedan. Na sve ostale profesore izvršen je nezvučni udar na – golu egzistenciju. Pritisci „lojalnih“ studenata i profesora se umnožavaju, a Vojislav Šešelj je iznova pušten s lanca. Puzajuće vanredno stanje, ulivanje straha, ucene i iznurivanje su samo jedan od načina da vlast zaustavi otpor, svakodnevne proteste, blokade i okupljanja nezadovoljnih. A moguće je da time požar gasi benzinom.
Jer, probudilo se i povezalo ono davno usnulo – građansko društvo. Baš kao i solidarnost, od kiflica za studente do finansijskih uplata za prosvetu koja je ostala bez primanja. I protesti ulaze u novu fazu, građani su radikalizovani, besni i mnogi se više ne plaše vlasti. Samo u martu mesecu, održano je najmanje 1697 protesta u najmanje 378 naselja u našoj Republici. A „Ćaciji“ su omrznuti i kolektivno ismejani. Masovnost šetnji, okupljanja i svakodnevnih blokada je građanima – stvarnoj tihoj većini – ulila nadu da su promene moguće. I zato tragedije ogole svaku vlast i njenu (ne)kompetentnost, zbog čega mudro osmišljeni zahtevi studenata nikada nisu mogli, niti će ikada biti ispunjeni. Refleksna reakcija na novosadsku tragediju bila je relativizacija, mrljavljenje i odugovlačenje, uz nasilje i represiju od prvog dana, umesto da se odmah pohapse odgovorni. Ali, tragedije ogole i karakter svakog društva kao apatičnog, atomizovanog i pasivnog ili pak živog, vitalnog i kreativnog. Malo ko (a vlast ponajmanje) je očekivao ovakvo oslobođenje duha u Srbiji. Biće da ipak imamo društvo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
