Svetislav Basara
Danas je na redu predavanje iz teologije istorije, discipline koja se ne predaje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, a daj Bože da je petina tamošnjih predavača uopšte čula da tako nešto postoji.
Teologija istorije se bavi pokušajima tumačenja poruka koje Promisao šalje pojedinim ličnostima, ali i narodima šalje posredstvom nesreća i tegoba koje ih snalaze. Ne u smislu dragom srpskom srcu – kako bez po muke izbeći nesreće i tegobe, to je apsurdno – nego u smislu kako što spremnije podneti i eventualno ublažiti neizbežne tegobe i teškoće.
To je najbolje postavio jedan drevni teolog, kome sam zaboravio ime, koji je rekao da blagočestive, mirne i skrušene Proviđenje (ka spasenju) vodi blagom rukom, mazeći ih po glavi, a neblagočestive, nemirne i osione grubo vuče za noge dok ima glava drlja po kaldrmi. Pametnima dosta.
Ako bi se neki od mirijade SPC-ovih teologa koji piskaraju seminarske radove na razne bogougodne teme odao teologiji istorije – što je apsurdna pretpostavka – došao bi do saznanja da je SPC tokom poslednjih dvesta godina napravila srpskom narodu nekoliko katastrofalnih usluga iz najboljih pobuda.
Idemo dalje. Ako bi se taj teolog najeo ludih gljiva i poželeo da rezultate svojih istraživanja podeli sa višom crkvenom hijerarhijom, ne bio niko u njegovoj koži. Ima u nižoj crkvenoj hijerarhiji produhovljenih ljudi koji znaju isto ovo što ću vam kasnije reći, ali se ne usuđuju da to javno kažu. I za manje se leti sa fakulteta i iz parohije.
Prva SPC-ova katastrofalna usluga bila je uslovljavanje pripadnosti srpskom narodu pravoslavnom veroispovešću, može i formalnom, kvantitet je bitan. Teško je posle više gotovo dva veka reći koliko je Srba islamske i katoličke vere SPC prognala iz nacionalnog korpusa, ali reč je o nekoliko miliona.
Preci Ljilje Smajlovićke srećom se nisu islamizovali, pa zahvaljujući tome ima ko da nariče nad padom srpskog nataliteta. Koji je drastično osakaćen, između ostalih uzroka, serijom ratova protiv bivših sunarodnika oglašenih za Turke i Šokce, rečju neprijatelje.
Nisu samo inoverni Srbi bili kost u SPC-ovom grlu. O, ne. Isto tako popreko kao na (bivše) Srbe muslimane i katolike, SPC je gledala – a gleda i dan-danas i nastaviće da gleda – na Srbe agnostike, ateiste ili samo ravnodušne, čiji broj je takođe nemoguće proceniti, ali je sigurno poveliki.
Tako se radilo (rasipalo) decenijama pre Drugog svetskog rata, sve dok s Najvišeg Mesta – onog gore Najvišeg, ne ovog dole – nije stigla korektivna kazna u vidu ateističkog komunističkog režima, koji je na SPC gledao poprekije nego što je SPC gledala na komuniste. A gledala je toliko popreko da je „podržavala“ najmračnije međuratne politike, samo zato što su bile antikomunističke. A šta je posle bilo – o tome se možete obavestiti u seriji predavanja koja počinju 1. oktobra tekuće godine jer sam do tada na godišnjem odmoru od vas, a i vi od mene.
Kurir
