Naša današnja kolumna trebalo je da bude jučerašnja, ali sam je zbog nekrologa mom starom drugu Velji Pavloviću odložio za danas. Mogao sam je odložiti i za 5. 2. 2047, rezultat bi, ukoliko se ne dogodi čudo, bio manje-više isti. Najradije bih je i odložio za 2047. – tada bi šanse da nekom dođe iz dupeta u glavu ipak bile veće – ali tu godinu neću doživeti, a lako se može pokazati da će nedoživljavanje 2047. biti velika privilegija. Znate ono iz Sv. pisma – „živi će zavideti mrtvima“.
Pomenuh prekjuče da izlaska iz ove negativne spirale, sveopšte degradacije života i depopulacije neće biti dok se ne rasvetle okolnosti zavere za ubistvo Zorana Ðinđića, koje je prepunulo čašu bezakonja. Već tu silazimo u srce srpske tame – Ðinđić je ubijen upravo zato da te okolnosti nikad ne bi bile rasvetljene.
Bapske priče o „isporuci naših heroja Hagu“, „saradnji s kriminalcima“ i ostala bulažnjenja koja su u predatentatskim danima saborno deklamovale obe Srbije i sve četiri čaršije najobičniji su luk i voda. Smrtna presuda Zoranu Ðinđiću izrečena je zato što je pokušao da poremeti vekovni čaršijski red, da zaustavi pljačku i grabež i – najvažnije – da amorfnu masu Srba, podložnu halucinantnim manipulacijama, pretvori u slobodne građane.
Idemo dalje. Šta je čaršija? I šta je čaršijski red? Eh, krhko je znanje. Ali nije da se baš ništa ne zna. Evo, recimo, prema mojim najrecentnijim (potkrepljenim) saznanjima, Milošević je izabran za vožda još 1985. godine. Dugo ni sam nije znao da će biti vožd. Čaršijski profajleri su, međutim, procenili da je za uspešnu propast njihovog projekta Milošević najplodnija ličnost. Pokazalo se da su bili u pravu, a račun je glavom platio Milošević.
Idemo još dalje? Ko su čaršijski profajleri? Tu je znanje još krhkije. Ali nije dibidus krhko. To su ličnosti iz sive, neinstitucionalne zone, čiji donji ešelon čine „patriotski intelektualci“ čije peticije ko od šale derogiraju rad tužilaštva, čiji pak srednji ešelon čine mnogo moćniji (i anonimniji) pripadnici, saradnici i doušnici raznoraznih „bezbednosnih“ službi, dok je gornji sastavljen od laičkih i crkvenih moralnih gromada i njihovih zanosača muda strateški raspoređenih po svim strankama i udruženjima, zaključno sa udruženjem ribolovaca.
A šta je čaršijska politika? Tu je stvar već jasnija. Po svaku cenu održati status quo, po svaku cenu održati mase u siromaštvu, sluđenosti i neznanju, jer takva postavka stvari omogućuje maksimum profita uz minimum ulaganja, a mediokritete, amatere i polupismenjakoviće lansira u nebeske visine nacionalne veličajnosti.
Na neki meni teško dokučiv način, čaršijski red je poremetio i Visoki Vučić, mada sam siguran da mu to nije bila namera. Nagađam da se beogradskim čaršijama zamerio tako što je pronašao način da organizuje sluđene i siromašne mase koje su po hegelijanskoj paraboli zagospodarile bivšim gospodarima i bitno im redukovale prihod. Ajd zdravo.
(Kurir, 5. februara 2022)
