уторак, фебруар 27, 2024

Svetislav Basara: Lice Srbije

Slične objave

Podeli

Piše: Svetislav Basara, pisac, član Političkog saveta GDF

Ima tome više od deset godina, još je bio vakat Carstvija Tadićevog, otkako sam napisao da je za pronicanje u suštinu srpskih političkih zavrzlama i stranputica mnogo probitačnije pribeći psihologiji kolektivnog nesavesnog Karla Gustava Junga nego političkim teorijama i filozofijama.

K. G. Jung je vaktile napravio revoluciju u psihologiji otkrivši da neurotične ličnosti (ja dodajem: i društva) u stvari ne žele da se izleče od svojih neuroza jer im neurotične tegobe skreću pažnju sa stvarnih problema o kojima iz ovog ili onog razloga ne žele (ili ne mogu) da misle.

Jung je bio decidiran: neurotičari sami stvaraju svoje neuroze, neki od njih, kad ih muka pritisne, piju praškove i odlaze kod terapeuta, ali neurozu brane svim raspoloživim sredstvima. Po cenu da završe u psihozi.

Tema naše današnje kolumne je neurotična (na momente i psihotična) reakcija na Carstvije Vučićevo koje će uskoro proslaviti deseti rođendan, a na koje i moja neznatnost ima sijaset primjedbi. Gledajući šta se radi po zemlji Srbiji, neki bi Marsovac – ne onaj moj, on je upućen u stvar – lako mogao pomisliti da je Vučić došao niotkuda, na vlast se uspentrao državnim udarom, ukinuo medijske slobode, zaveo klijentelistički sistem vladavine i sada žari, pali i muči koga stigne.

Možda se pitate gde je tu neuroza. Evo gde. Neurotičnim povikama na Vučića srpski neurotičari – koji si laskaju da su bolji deo Srbije – skreću pažnju s pravog problema, koji ni u noćnim morama ne žele da vide. Ne žele, recimo, da vide da Vučić & Co nisu pali iz vedra neba, da su tu od početka višestranačja i da su dvadeset i dve godine neodustalno drali opozicione klupe i kopali i rukama i nogama da se dokopaku Carstvija.

Na kraju su u tome i uspeli, ali ne zahvaljujući kvalitetu svoje politike, nego zahvaljujući tome što su demokratsko-liberalne politike od 2003. naovamo sve ubrzanije gubile liberalno-demokratski potencijal i Srbiju mic po mic vraćale na fabrička podešavanja, što će reći na jeftini populizam, mrsomuđenja o identitetu, lepoj slici kojoj su Arnauti iskopali oči i tsl.

Ja obično odgovornost za situaciju – u kojoj politička i parapolitička zbivanja u Srbiji sve više liče na vašar u Rumi – u tekstovima pripisujem Koštunici i Tadiću, ali to je samo uopštavanja radi; ta su dva svata, konačno, bili samo portparoli mastemajndova iz sive zone. Suštinska odgovornost pada na „bolju Srbiju“, koja je istim rečima kao o Vučiću, ako ne i gorim, govorila o Ðinđiću.

To je Ðinđiću i presudilo. Tek kad su videli da Ðinđić nema nikakvu podršku i da je masovno omražen, Koštuničini (možda i Tadićevi) mastermajndovi su izdali komandu – pali.

Zašto je bolja Srbija – nabijem je, btw, na qwrz – urlikala na Ðinđića? Eh, zašto. Zato što im u roku od tri meseca nije omogućio bolji život, direktorske pozicije, stanove na mukte itd. Prekardaših.

LICE SRBIJE 2

Ne možeš zajebati stvar kao što su je – najpre se posravši na Đinđićev grob, potom napravivši čistku ljudi bliskih Đinđiću (Živković i Čeda) – zajebali Koštunica (75%) i Tadić (25%) i onda očekivati da tako zajebana stvar ne dopadne ruku vičnijima zajebanostima takve vrste.

U principu se to i ne može, ali u Srbiji može, zato što mi „možemo i ono što ne možemo“ i zato što je Tadićevu politiku vodio autor napred citirane budalaštine, Plus neke još veće budalesine od njega.

Posle svega, Koštunica se vratio u vekovnu šerpu sarme i ćuti. Šta ga briga. Mission accomplished. Tadić se još nešto batrga, a njegove nade u povratak na vlast podgrevaju isti oni koji su ga belim listićima i glasanjem za Tongu Nikolića strmopizdili sa vlasti.

Politička partija koja odustane od osnivačkih načela – u slučaju DS-a liberalno-demokratskih – ne samo da je osuđena da vodi lošu liberalno-demokratsku politiku nego neće imati nikakvu politiku, a vrlo brzo će se i raspasti. Što se, ako se još neko seća, i dogodilo.

Liberalno-demokratska stranka – u datom slučaju DS – koja, zarad ostanka na vlasti i slasti, napravi triper koaliciju sa ideološki nekompatibilnom strankom – u datom slučaju SPS-om – pa to opravda „spasavanjem“ Srbije, debelo i zaslužuje da se raspadne.

Nešto se ne sećam da se „demokratska javnost“ okupljala pred Prezidencijalnim konakom i uzprotestovala zbog (tada još) puzećeg vraćanja Srbije na fabrička podešavanja. U stvari, ne sećam se ni jednog jedinog protesta – opozicione ne računamo – pred Koštuničinim mutlakom i Tadićevim konakom, a bilo je onoliko razloga za proteste.

Ako se pitate zašto su režimi Koštunice, Tadića i Dačića bili mnogo manje navalentni od Vučićevog i zašto na glave napred pomenutih nije prosuta nijedna od miliona kofa govana koje su prosute na Đinđićevu glavu, znajte da je to zato što rečeni lenjivci nisu talasali, što su igrali za raju i što su se klonili reformi ko đavo krsta. Status quo, bato. Nema potrebe za primenom grube sile.

Tadić nije strmopižđen zbog napuštanja osnivačkih principa i modernizacijskog programa DS-a, nego zato što nije mogao da obezbedi onoliko džakova para, direktorskih mesta i muljatorskih poslova koliko je to „demokratska javnost“ očekivala od njega.

Triper koalicije završavaju kao triper kombinacije, ponekad samo kao triper. Započeti procese konstitucionalizacije, institucionalizacije i postavljanja stvari sa dupeta na glavu, pa odsutati nakon jedne desetine obavljenog posla, i to ne po sili istorijske logike – ona je bila na strani DS-a – nego po diktatu guzice, nužno završava u velikoj nuždi. Tako to ide: kad guzica preuzme stvar, iz nje pre ili kasnije izlazi velika nužda, da ne upotrebim smrdljiviju reč.

Uspenije Visokog Cartsvija Vučićevog je poskidalo folirantske velove i pokazalo pravo lice Srbije, koje nije uopšte lepo, ali tvrd vam stojim da može biti (i verovatno će biti) mnogo grđe. Opet prekardaših.

LICE SRBIJE 3

Vučić i SNS su na vlasti – i tu će, kako stvari stoje, zadugo ostati – iz prostog razloga što nemaju konkurenciju, što jedini imaju neku politiku i što su jedini koji uspevaju da se organizuju, po mom ukusu i previše, ali to je već unutarstranačka stvar.

Pa, naravno, graknuće krugovi dvojke i demokratska javnost, kad je „zarobio državu“ i „uništio“ ostale stranke. Lep primer tupoumnosti. U višepartijskim sistemima cilj svake stranke (bez obzira na boju) i jeste, a i treba da bude, uništenje konkurentskih stranaka – naravno ne fizičko, a i toga je bivalo u Srbiji – mislim na „uništenje“ u smislu smanjivanja konkurentskog političkog uticaja, sve do potiskivanja ispod cenzusa.

Politika je po definiciji permanentni građanski rat nenasilnim sredstvima. Bude tu katkad i nasilnih, ali bože moj, svijet je ovaj tirjan tirjaninu i bla, bla, bla… Tako je to bilo od postanja i tako će ostati do kraja sveta, koji možda i nije tako daleko, a koji će – ako se drugačije ne naredi – verovatno započeti u Srbiji.

U jednoj od mojih polemika s histeričnim srpskim historicima koji ispredaju bajke o zlatnim kašikama i slavnoj prošlosti, napisao sam da se stvarna istorija očituje u njenom rezultatu, tj. sadašnjem trenutku. Narodski rečeno, kako smo radili, tako smo prošli, šta smo tražili, to smo i dobili.

Histerične srpske istorije otvaraju širom vrata deluzijama i pogrešnoj percepciji stvarnosti. Jedna je, naime, stvar „dabogda imo pa nemo“ – jer se može dogoditi da opet imaš – sasvim druga „nemo, a sanjao da si imo“, jer ćeš u tom slučaju imati još manje nego što već nisi imao. Duplo golo, narodski rečeno.

Da ne dužim, kao što je trenutno stanje nekog društva, u datom slučaju našeg, suma pogrešnih izbora i pogrešnih postupaka – dobri pomažu, ali se ne računaju – tako je i trenutna politička situaciju zbir pogrešnih odluka, izbora i postupaka. Iako je politika lažovska disciplina, tu nema laži, nema prevare. What you see is what you get.

Sada dolazimo do „merituma stvari“, pogrešnih odluka, postupaka itd. Da li su, pitam ja vas, DS & Co postupali onako kako bog politike zapoveda, da li su radili na (političkom) uništenju (i eventualnom otpravljanju u ropotarnicu istorije) konkurentskih stranaka, u datum slučaju SPS-a i radikala.

Ne kažem da to nisu priželjkivali, nevolja je bila u tome što su, za razliku od DS-a, SPS-a i radikali bili tvrd orah. Petooktobarski strmopizd s vlasti SPS-a i radikala nije za rezultat imao trenutni raspad tih stranaka. Jeste se socijalističko i radikalno članstvo osulo – neki su prešli na pobedničku stranu – ali ni jedno ni drugi nisu bacili peškir u ring. Jok. Nastavili su da se sa istom odlučnošću bore i u opoziciji.

A DS sa JexS-om Tadićem na čelu im je – mimo svake političke logike – svojski pomagao da se vrate na vlast. SPS-u „istorijskim“ pomirenjem po Ćosićevom nalogu, koje su Tadić i Dačić overili basketom, mada lično mislim da bi efektnije bilo da su naguzili kosu. Opet prekardaših.

kurir