Goran Petrović je umro (približno) četiri meseca i 20 dana posle Albaharija, izveštaj, međutim, o Goranovoj smrti i sahrani ide preko reda zato što je i Goran umro preko čemernog reda za smrt i sahranu, ovekovečenog u Andrićevim romanima bosanskog ciklusa, ovenčanog Nobelovom nagradom, uludo spičkanom na mutne poslove književnog seks-trafikinga Andrićeve kuplerajske zadužbine.

Jula meseca 2023. Prokić je mene prvi obavestio o Albaharijevoj smrti, januara 2024. Prokiću sam ja preko aplikacije Viber prvi dojavio da je Goran Perović umro preko reda.

U smislu – prerano.

Na to mi Prokić, nepopravljivi cinik, uzvrati sledećom porukom: „Pa što nisi umro ti, ti si bio na redu, ispunjavaš sve uslove. Šta čekaš? Nije život orgazam da ga produžavaš.“

Prekinuo sam vezu.

Šta sam na to mogao reći. Prokić je, formalno bio u pravu. Formalno pravno, a i čovečanski, po starinstvu, ja sam bio na redu. Prokić je to, međutim, rekao takvim tonom – verovatno bez zadnje namere – da sam, ne sasvim neosnovano, zaključio da insinuira da Goran nije naprosto umro preko reda, nego da je umro umesto mene, možda i uz moju asistenciju, onlajn, u direktnom prenosu, ne bi bilo preterano reći – ni u mom mobilnom telefonu.

Istini za volju, bilo je u scenosledu Goranovog umiranja elemenata moje mikrokrivične odgovornosti.

U izvesnom smislu sam zaista bio svedok-saradnik, ako ne i saučesnik u Goranovom umiranju.

Ovako je to bilo.

Osamnaestog januara kasno uveče dobih SMS od Gorana: „Dragi Kaloperoviću, imaš li novi broj telefona Gorana Milašinovića“.

Petrović i SMS! To je, samo po sebi, bio loš znak. Ali koji to pa znak u Srbiji nije loš.

Mora da su, pomislih, Goranovi kardio-stentovi – koje mu je svojeručno ugradio Milašinović (dr prof.) – zaribali, no big deal, takođe pomislih, zameniće ih Milašinović, po kratkom postupku, boljim, cutting age, drug-eluting stentovima, sve će biti u redu.

Avaj, ništa nije bilo u redu, ali šta je to u Srbiji novo, šta je ikada u Srbiji u redu.

Zašto bi stentovi bili izuzetak.

Pukim slučajem imadoh novi broj Milašinovićevog telefona, koji prosledih Goranu, ali zbog obnevidelosti ili iz nehata – nadam se ne s predumšljajem – umesto pozivnog broja 065, ukucah 063.

To je možda Gorana moglo navesti na pogrešan trag, i to u situaciji kad sekunde odlučuju, kako to kažu novinski pimpovi i prostitutke.

Nedugo potom stiže Goranov odgovor. Nije toliko problem kraj. Nego ova praznina u koju za života zapadam. Kao da je nešto odnelo sve iz mene. Ovo sada će biti bolje, kada se dogodi nešto gore.

Sledećeg dana, 19. 1. 2024, Goran više nije odgovarao ni na SMS-ove ni na pozive u slučaju nužde.

Ono od pre nekoliko dana zaista je bilo mnogo bolje u poređenju sa onim što se uskoro dogodilo.

Dvadeset osmog prvog dr prof. Milašinoviće me pozva telefonom i reče da je Goran umro.

Ako je Albahari – tipično za majstora kratke priče – umro u trenu, Petrović, majstor dugih formi, umirao je u etapama, mirno, strpljivo, s merom. S distance, stilski besprekorno, kao što je živeo i pisao.

I to gde? Protivno, pretpostavljam, njegovim najdubljim uverenjima – na VMA. Kao i Andrić. (Pokazalo se da nije imao izbora.) Siguran sam da je Goran mesecima unapred znao da će umreti, nije, uostalom, ličilo na njega da umre stihijski, na prepad.

Flashforward (2)

Još samo da pregura sahranu, to je najteži deo, pomislih na vest o Goranovoj smrti. Pokazalo se, međutim, da je – za razliku od apsolutne većine sahrana na Novom groblju, koje su u suštini mobing nad pokojnicima – Goranova sahrana bila lakši deo. Kao da je Goran – pročišćen krematorijumskim ognjem – kao Phenix uskrsnuo iz obližnjeg Đinđićevog groba, u kome smo svi živi sahranjeni i u kome u neredu čekamo red za voskresenije.

Od koga se nemamo ničemu dobrom nadati. Ni trenutka nisam sumnjao da je Goran prošao kroz oganj novogrobljanskog krematorijuma kao nož kroz maslac i po kratkom postupku počinuo u Avramovom krilu.

Ne mogadoh a da pri kraju ceremonije kauterizacije ne pomislim: Bravo, Gorane, tako se, čistih računa, uzdignuta čela, odlazi iz ovog smrdljivog sveta.

Na Goranovoj sahrani, na koju se – nota bene – dolazilo po pozivu, u redu za sahranu, naravno ne tim redosledom, stajali su supruga, ćerka, sestra, Raičević, Pavković, Pajović, Jerkov, ja, kraj spiska. Nekoliko slučajnih prolaznika nisu vredni pomena. Nijednog foto-reportera – na Albaharijevu sahranu nekoliko ih se provuklo, ali su ostali kratkih rukava – nijednog akademika, nijednog patrijarha, nijedne ugledne ličnosti iz svih oblasti kulturnog i javnog života.

Čak ni đavo – koji od stvorenija sveta čuči na mom levom ramenu – nije pokušao da me navede vo iskušenije da Veri, Goranovoj udovici, umesto moje saučešće, kažem čestitam, kao što (umalo) nisam rekao Bojani, Albaharijevoj udovici.

Bio je to prvi put da prisustvujem kremaciji u svojstvu posmatrača. Momenat možda nije prikladan da to kažem, ali reći ću da je kremacija ostavila izvanredan utisak na mene. Doduše, svetosavske predrasude i spoljašnji izgled novogrobljanskog krematorijuma u početku su dolivali ulje na vatru mojih zabluda o krematorijumima koji sam u izopačenosti mašte imaginirao, ako baš i ne kao primitivne lomače na obali Ganga, a ono u podbiju užarene pekarske furune iz koje suklja plamen, a u koju pogrebni radnici u azbestnim kombinezonima uguravaju kartonske tabute sa leševima pokojnika, dok rodbina i prijatelji odvraćaju slomljene udovice od namere da skoče u furunu i izgore zajedno s mužem.

I obratno. Bilo je to otprilike šest meseci i sedam-osam dana posle susreta s Monicom le Roy la Durrie, januara 2024 godine.

Atmosfera u Beogradu i prigradskim naseljima oko 13 h PM bila je kao da je kraj svijeta i vijeka tu, nadohvat ruke, na stand byu, a opet tako daleko.

Bio sam već izgubio i poslednji tračak nade da ću kraj sveta i vijeka dočekati na nogama, da ću se preobraziti u trenu, ili bar u 100 lekcija, i tako izbeći predsmrtne i posmrtne agonije.

Nije mi bilo druge nego da ostanem u redu za sahranu i čekam da umrem po Andrićevom protokolu, nadajući se da u predsmrtnim satima bar neću piti sopstvenu mokraću, praviti budalu od sebe ili – što je gore – štipati medicinske sestre za dupeta, kao što je činio Andrić.