понедељак, јул 22, 2024

Svetislav Basara: Ekološka mećava

Slične objave

Podeli

Eto ti vraga. I vremenske prilike počele udarnički da rade na Vučićevom strmopizdu. Taman u subotu blokada počela da jenjava zbog kiše – starog karadušmanina srpskih opozicionara – u nedelju iz drveta iz kamena na Vučića udari sneg, zaveja Srbiju i Beograd ponovo stavi pod blokadu.

Bilo je predvidivo da će deo blokera, smetovima ometeni u kretanju – umalo, grešna mi duša, ne napisah razvoju – osuti drvlje i kamenje na Vesića i upravu varoši beogradske, čije su protivsnežne službe, iznenađene snegom u decembru, fakat žalosno zakazale, kao što su uredno bivale iznenađene i još urednije zakazivale otkako pamtim. A već podugo pamtim.

Bilo kako bilo, mećava, zavejanost i blokiranost – i ona protestna i ona snežna – nisu tema naše današnje kolumne. Pre nego što pređem na „meritum“ stvari, moram naglasiti da nemam ništa protiv protestnih blokada i smatram ih legitimnim sredstvom političkog pritiska. U politici, zapravo, ne postoji ništa što nije legitimno, pod uslovom – da je uspešno. Kad stvar uspe, sve se prekonoć legitimizuje.

Blokade auto-puteva su se pokazale uspešnim. Sporni zakon o eksproprijaciji je povučen, „Rio tinto“ je podvrgnut reviziji i to je ekološkom krilu protesta bilo dovoljno, iako ne i maksimalističkom, koje je – ako preuzme stvar u svoje ruke – na dobrom putu da spička još jednu šansu. Kakvu šansu? Evo kakvu.

Ukoliko bi se, masovna, bogme i spontana, podrška građana ekološkom pokretu kanalisala i artikulisala stvaranjem političke stranke levog centra, ta bi stranka u doglednoj budućnosti (možda) mogla da uspostavi razvaljenu ideološku ravnotežu i da u doglednoj budućnosti eventualno popravi ono što su zabrljale stranke tzv. demokratske opozicije, pre svega DS.

Konačno, i nemačka stranka Zeleni je počela kao grupica aktivista i ostarelih hipika da bi postala jedna od najjačih na tamošnjoj političkoj sceni. Recept za uspeh je sledeći: ukoliko neka „zelena“ stranka hoće da uspe, njena se politika ne sme iscrpiti u organizaciji protesta protiv ovog ili onog zagađivača.

Koliko god bila „zelena“, ta stranka mora imati sve ono što imaju sve ozbiljne političke partije: brojno (i koliko-toliko disciplinovano) članstvo, čvrstu stranačku strukturu i stranačke organe ustrojene na način na koji namerava da reorganizuje državu i – umesto spiska lepih želja na 30 kucanih stranica – razrađenu taktiku i taktičke mehanizme kojima namerava da ostvari bar 60% predizbornih obećanja.

Moram, međutim, priznati da mi je – glede formiranja takve stranke – sumnja veća od nade. Tu nije problem ekologija, pa čak ni namicanje članstva, nego mentalitet francuskih studenata iz ‘68, što će reći želja da se ostvari nemoguće i da se ostvari odmah. Trenutna terminologija eko-pokreta – „ekološki ustanak“ i „Vučiću se dogodio narod“ – ne obećava mnogo, isuviše podseća na „niko ne sme da vas bije“ i priziva jedno drugo događanje naroda zbog koga se sve ovo i dogodilo.

kurir