Aleksej Kišjuhas
Zamisli da ne postoje države. Nije to teško uraditi – pevao je Džon Lenon u kultnoj Imagine (1971). Pre nego što ove stihove otpišemo kao neozbiljnu fantaziju jednog ocvalog hipija, razmislimo dvaput.
U najvećem delu ljudske istorije, uopšte nisu postojale države. Kao ni pasoši, lične karte, registarske tablice ili Ujedinjene nacije. A šta nam garantuje da će postojati u budućnosti? Za stotinu godina? Za pet stotina godina?
Da li to onda Srbija i Kosovo vode dijalog o jednom anahronom konceptu u sve više globalizovanom i međupovezanom svetu? Zastanimo i skapirajmo koliko su ovdašnje crvene linije antropološki budalaste. Uz uspaljene političke strasti, ali i živa iskustva nasilja i ratnih zločina, Srbija i Kosovo zapravo pregovaraju o jednoj krajnjoj novotariji i kuriozitetu – državi. Umesto o društvu.
DRŽAV(LJ)A(NSTVO): S druge strane, činjenica je da sve više ljudi na svetu žele svoju nacionalnu državu. Više je razdvajanja, nego spajanja. Čehoslovačka se 1992. deli na Češku i Slovačku. U Meksiku, od 1994. postoji nezavisna teritorija Zapatista. Škotlanđani i Katalonci su glasali o nezavisnosti na referendumima 2014. i 2017.
Islamisti su 2014. proglasili Islamsku državu na teritorijama Iraka i Sirije. Imamo i de fakto samostalne Abhaziju, Južnu Osetiju, Severni Kipar i Palestinu. Pa ipak, svoju (nacionalnu) državu nemaju ni npr. Velšani, Kurdi, Siki, Ujguri, Portorikanci, Laponci, Tibetanci, Čečeni, Romi, Rusini ili Jugosloveni. Pa šta? LJudi se i dalje rađaju, žive svoje živote najbolje što umeju, i umiru.
Poslušajmo Lenona, i zaista probajmo da zamislimo svet bez država. Mapu sveta ili planete Zemlje koja više nije podeljena na pedantno obojene komade teritorije sa jasnim granicama, vladama i zakonima u tom belosvetskom katastru. Možda i nije tako lako. Ovi različito ofarbani komadići geografskog tla danas mogu da budu demokratije, diktature ili nešto između, ali će svi oni tvrditi isto. Da su u pitanju suverene države naroda ili nacije koje imaju pravo na nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, pasoše i registarske tablice.
Odakle potiče ova relativno blesava zamisao ljudske životinje? Da svet (treba da) izgleda ovako? Ili, probajmo danas da opišemo nešto u društvu – trgovinu, putovanja, sport, Nobelovu nagradu iz književnosti ili pesmu Evrovizije, svejedno – bez da spomenemo državu? Pa i da opišemo sami sebe, i sopstvene identetete? „Svako ima pravo na državljanstvo“ je Član 15. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948) Ujedinjenih nacija. Ali zato nije i pravo da državljanstvo – nemamo.
Dakle, uprkos mrskoj globalizaciji i slobodnoj trgovini, nacionalna država u mnogome ostaje ključna politička institucija planete. Izborni uspesi nacionalističkih partija u EU ukazuju na to da je ideologija nacionalizma izuzetno moćna i na kontinentu koji nastoji da je prevaziđe, o čemu izvrsno piše sociolog Siniša Malešević.
I upravo zato Evropljani i ostali Eskobari imaju toliko razumevanja za srpske i kosovske pozicije u dijalogu, nastojeći da se odnosi Srbije i Kosova normalizuju. To jest, da se već jednom definiše kolike su ove države, gde su im tačno granice, kao i da se međusobno priznaju. Drugim rečima, u tekućoj eri nacionalizma, ova normalnost i za Evropu jeste uspostavljanje uobičajenih međunarodnih odnosa između dve – države.
BEZ GRANICE: Pa ipak, sve je to od juče. Moderni čovek nastao je pre oko 200.000 godina, a prve države pre oko 11.000 godina. A moderne države-nacije pre oko 200-300 godina. Proste skupine, plemena, plemenski savezi (poglavištva), gradovi-države, lige gradova, sultanati, kalifati, vlastelinstva, carstva ili imperije, sve su to bile različite forme političkog organizovanja ljudi u istoriji.
I mnogo pre, i mnogo duže, od suverene države-nacije. Da smo putovali Evropom pre 18. veka, niko nam ne bi tražio pasoš na granici. Zato što tada uopšte nisu postojali pasoši, ali ni granice kakve poznajemo danas. Naravno, ljudi su imali svoje etničke, jezičke i kulturne identitete, ali nisu ti identiteti definisali političke zajednice u kojima žive. Stav da je država neophodan okvir za politiku i društvo jednostavno ne drži antropološku, niti istorijsku vodu.
Na primer, stalno valja podsećati da antička Grčka nije bila nikakva država. U pitanju je samo savremeni naziv za skupinu veoma različitih (i međusobno zaraćenih) gradova. Ovi gradovi su bili ujedinjeni u jednu političku zajednicu samo jednom, i u trajanju od samo 13 godina, kad ih je sve osvojio Aleksandar Makedonski. Pa to odsustvo države antičku Grčku nije sprečilo da stvori onakvu kulturu, umetnost, književnost, nauku i filozofiju, naprotiv.
Zatim, u srednjem veku, agrarnim društvima u Evropi trebalo je veoma malo stvarnog vladanja u smislu centralne države. Čitavih hiljadu godina, devet od deset ljudi u Evropi bili su prosti seljaci koji rade zemlju da ne umru od gladi, i koji su mahom bili samo-organizovani. Vlastelini i vlasti su intervenisali samo da uzmu svoj deo, i da obezbede minimum reda, poretka i krivičnog prava. I to je sve. Tek u poznom srednjem veku, krajnje decentralizovani feudalni sistem se povlači pred apsolutističkim monarhijama sa više moći i autoriteta vladara.
OD JUČE: Ali čak ni ovo još nisu bile moderne države-nacije, kako u pažljivoj analizi za NJu Sajentist navodi Debra Makenzi. U 17. veku, Luj XIV je imao oko pola miliona vojnika koji ratuju u inostranstvu, a samo 2.000 koji održavaju mir i stabilnost u njegovoj državi „to sam ja“. U 18. veku, Holanđani i Švajcarci uopšte nisu imali centralnu vlast. A u 19. veku, mnogi imigranti koji iz Istočne Evrope pristižu u Sjedinjene Države, službenicima navode jedino iz kojeg sela dolaze, a ne iz koje države (mahom Austrougarske).
Naprosto, država im nije bila važna. Obično se navodi da su moderne države-nacije i međunarodni poredak stvoreni (tek) Vestfalskim mirom 1648, kad su postojeća carstva i kraljevstva proglašena suverenim. Ali ni dotična nisu bila određena nekakvim nacionalnim identitetima. Reč internacionalno ili međunarodno skovana je tek 1780, a revolucije prozvane Prolećem (ili događanjem?) naroda bile su 1848. godine. Krajnje nedavno, zar ne?
Tek Američka (1776) i Francuska (1789) revolucija stvorile su prve moderne države-nacije. Te krajnje neobične političke izmišljotine koje definiše nacionalni identitet njihovih građana, umesto loze njihovih kraljeva. U tom smislu, izvesni Narodni pokret za državu Aleksandra Vučića, zapravo je jedan američko-francuski projekat.
Jednostavno rečeno, 1800. godine, malo ljudi u Francuskoj je sebe smatralo Francuzima. Ali do 1900. godine, gotovo svi oni su postali Francuzi u jednom procesu sociopolitičkog inženjeringa. U trenutku Francuske revolucije, polovina stanovnika Francuske nije ni govorila francuski jezik. A kad se 1860. ujedinila Italija, samo 2,5 odsto stanovnika je govorilo standardni italijanski jezik. „Stvorili smo Italiju, sad moramo da stvorimo Italijane“, čuvena je sentenca iz tog doba.
Međutim, nakon 1918. i raspada poslednjih evropskih multietničkih carstava (Austrougarske, Turske, Nemačke i Rusije), nacionalna država postaje međunarodno pravilo ili norma. Pa danas i nasledna kraljevstva (Saudijska Arabija, Oman, Brunej) ili gradove-države (Monako, Singapur, San Marino) smatramo za države-nacije. I sve to – od juče.
S tim u vezi, Kosovo je relativno kratko bilo u sastavu moderne države Srbije (1912-1918), odnosno Jugoslavije (1918-1999). Dok većina građana Kosova gotovo nikad nisu bili istinski integrisani ili ravnopravni članovi srpskog i jugoslovenskog društva. Činjenica paralelnih institucija, prvo Albanaca, a sada i Srba na Kosovu, predstavlja tvrdo svedočanstvo o relativnoj slabosti države. Ali i o snazi društva, odnosno svakodnevnog života. Drugim rečima, i sa i bez Kosova u sastavu Srbije, na Kosovu je funkcionisalo i funkcioniše društvo sačinjeno od Albanaca, Srba, Turaka, Goranaca i ostalih ljudi. I zato, umesto o nacionalnim državama, njihovim granicama, pasošima i registarskim tablicama, Srbija i Kosovo bi valjalo da razgovaraju o – miru.
Mir, kao i političko i društveno organizovanje između ljudi su neuporedivo stariji od države. Moderni koncept države-nacije samo je alhemijski najahao na duboko ukorenjena osećanja tribalizma, kao pseudosrodstvo među saplemenicima i/ili sugrađanima (zato narod ili rod). Uprkos snazi ideologije nacionalizma, danas postoje ozbiljne rasprave među sociolozima, antropolozima, politikolozima i ekonomistima o tome da suverena država-nacija (više) nije ponajbolji okvir za upravljanje društvom.
Niti za rešavanje problema poput globalnog snabdevanja hranom, klimatskih promena, pandemija zaraznih bolesti i slično. Gradovi, regionalne ili nadnacionalne vlasti mnogo su uspešnije povodom tušta i tma tekućih ili gorućih pitanja. I, verovatno je ovo budućnost koja nas čeka ili koja je odavno stigla.
„Rešite svoje odnose po uzusu 19. veka, pa da se najzad posvetimo nadnacionalnim integracijama u 21. veku“ je zato osnovna poruka evropske ideje o „normalizaciji odnosa“. Pa hajde? Zamislimo svet bez država? „It really isn’t hard to do“ – bar ako poznajemo istoriju, odnosno antropologiju.
(Dnevni list Danas)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
